Уметник се „као фудбал шора с краја на крај државе" – у Адлигату изложено писмо Уроша Предића

Урош Предић, и сам скромног имовног стања, желео је да помогне пријатељима, а нарочито уметницима. Професор цртања из Сенте, господин Милутиновић, био је премештен у Ћуприју, удаљен од породице, бачен у непознату средину, што је Предића веома погодило.

Између редова густо писаног текста наслућује се Предићев однос према власти која уметника „као фудбал шора с краја на крај државе" а осећа се и како сликар живи, ка на пример у реченици: „Ја овде (у Београду) од меродавних личности не познајем никога, нити сам излазио из своје повучености, тражећи везе са онима, који ведре и облаче у овој земљи".

„На три стране Предић потанко објашњава Јоци Вујићу зашто баш њега моли за помоћ, и верујем да ће ово писмо допринети да још боље сагледамо живот славног сликара али и целог једног времена“, изјавио је Виктор Лазић, председник Адлигата.

Урош Предић је урадио и познати портрет Јоце Вујића, а у Адлигату су изложене Вујићеве наочаре за читање које су приказане на Предићевом портрету Вујића и које је славни велепоседник вероватно користио и док је читао Урошево писмо.

Писмо је поклонио наследник Јоце Вујића, професор Земунске гимназије у пензији, Василије Винце Вујић са супругом, књижевницом Тањом Крагујевић.

Овај брачни пар има статус оснивача у Удружењу Адлигат у којем су формирали и свој легат где се могу пронаћи многи колекционарски предмети који су некада били власништво Јоце Вујића, али и значајна грађа везана за фотографа Стевана Крагујевића и његову супругу Лепу Крагујевић са почасним звањем неимара Радио Телевизије Београд.

У Адлигатовом Музеју књиге и путовања, налази се значајна збирка архивске грађе Уроша Предића – чак 1.700 дописница и докумената. У збирци се истичу дописнице које су написали Лаза Костић, Богдан Дунђерски, Паја Јовановић, Стеван Сремац као и више од осамдесет дописница које је славни сликар упутио својој породици из разних крајева Европе.

Препис писма Уроша Предића, написаног у Београду 16.10.1932.

Врло поштовани Господине,

Јуче ме је посетио мој колега проф. Милутиновић, кога и Ви добро познајете из доба, када је био наставник цртања у Сенћанској гимназији. Као што ће Вам бити познато, он је премештен, да не речем бачен, из Сенте у Ћуприју, у једну њему сасвим туђу средину, која му као сликару не даје никаква потсрека на рад нити могућности зараде, потребне човеку који школује своју децу на страни, те тешко излази на крај са својом професорском платом. Зато би он желео, да се врати у Војводину, ма у које место, да би био ближи својој деци, - а има неколико упражњених места.

Мислио је, да би му ја ту могао помоћи, не знајући, да ја овде од меродавних личности не познајем никога, нити сам излазио из своје повучености, тражећи везе са онима, који ведре и облаче у овој земљи. Онда ми рече, да ће се и Вама обратити, и ја налазим, да му је та идеја већ много срећнија, па сам му обећао, да ћу Вам и ја писати који ред у његову корист. Ви сте, сем Вашег личног угледа, од утицаја већ и као бивши народни посланик, када сте се изближе упознали са многим крупним личностима, које би на Вашу реч учиниле по вољи г. Милутиновићу.

Нема практичног смисла нити је право, кретати старијег човека из његове средине у којој је радио деценијама, коју познаје као и она њега, и играти се футбала с њим, шорајући га са једног краја државе на други. Тако треба да раде са младим почетницима, којима је баш од користи, да упознају све крајеве своје отаџбине, док су још млади, мобилни и без породичног оптерећења. Ово је тако логично и јасно, да то само они неће разумети, који гледају своје неке рачуне и интересе родбинске, партиске и личне, не водећи бриге о правичности и о општем добру.

Ако дакле, мислите, да би неко од Ваших угледних познаника овде могао помоћи – а ја сам уверен да их имате, то бисте без велике муке учинили једно корисно дело, када бисте подкрепили Милутиновићеву молбу за премештај.

Много Вас поздравља одани Ваш

Урош Предић