Добро је лутрија, зло је увек на дохват руке

У јуну 2015. бивши избеглица из Бихаћа Ален Ризвановић залетео се зеленим "сувом" у људе у центру Граца. Убио је двоје људи и теже и лакше ранио 36; а трећу особу је убио ножем, изашао из аута и убио је „зато што га је нервозно погледала", рећи ће после, током процеса за покушај убиства 108 особа.

Како је један момак, који је у Аустрију стигао са четири године, постао масовни убица и убио неко друго четворогодишње дете? Тражећи одговоре, ова представа прво посеже за моделом Шекспирова анти-јунака Магбета, а онда читаву конструкцију стабилизује са Витгенштајновом теоријом о моделима стварности.

Али где је основа за поређење Магбета и Ризвановића? Магбет у суштини није зао, он свесно одлучује да постане зао. За њега је зло у функцији освајања власти. Он више спада у егзистенцијализам, Ризвановић у психологију.

„То је једна интерпретација. Ми не знамо одакле долази зло, само размишљамо о снагама које га покрећу. Овде се упоређују митски и реалистични модели о пореклу зла: Реално насиље из догадјаја у Грацу, и митско насиље из „Магбета". Фасцинантно је ставити их једно поред другог. Кад гледају Магбета, људи уживају у поезији, чак лепоти насиља, али кад се у реалности суоче са физичким последицама насиља, онда су ужаснути. И код Магбета и код Алена је питање шта су вештице. Да ли је то снага која их гура у зло, или су оне само метафора нихове природе?", рекао је редитељ Буш Мукарзал.

"Позориште, како га ми схватамо, поседује квалитет несмирености. Оно жели да буде све и присвоји све - ликовне уметности, литературу, музику и плес. За оног ко тражи смисао у свету, постоји милион начина. Витгенштајн се и философски и лично мучио да пронађе најбољи. Њему је то била логика. За нас данас ниједан модел смисла није прави, ниједан не пресликава свет. Чињенице настају из могућности у стварима око нас", рекао је редитељ Бен Кид.

Ментална болест, привремени поремећај личности, радикални ислам, хегемонијална мушкост, све то се чуло на стварном суђењу Ризвановићу. Појавио се театрално у белом оделу невиности. Није помогло - проглашен је урачунљивим и осуђен на доживотну. У позоришној инсценацији Витгенштајнових модела нема убијеног детета из Граца. Смрт деце је и за естетско насиље превише.

Етика и естетика нису од овог света, сви други модели могућег су ту, унутар његових граница, закључује Витгенштајн на крају „Трактатуса". Из фундуса театарских могућности, редитељски дуо је изабрао моделе дезоријентације, преклапања и понављања. Сценска „шума поред Бихаћа" не игра само себе, већ истовремено „Бирнанску шуму" из шекспировог „Магбета" и тротоар испред кафића у Грацу, где су лежале стварне жртве.

„Где смо?", пита један лик, а Магбет/Ризвановић одговара: „Мислим да је то сада Република
Српска. Али пре је била Босна и Херцеговина. А још раније СФР Југославија. Али пре тога Краљевина Југославија. А још раније Аустроугарска, па смо на неки начин у Аустрији. А још пре је била Турска, а много, много пре Римска империја. Тако да мислим да смо нигде, јер је Боснa ионако фикција." 

Ова инсценација ирског ауторског тима "Дед центра" је посложена у слојевима: први слој, једна философска теорија, други слој, пример из класичне литературе, трећи слој, новинска информација о једној трагедији. Драматуршки измешани, они одашиљу исту поруку: Добро је лутрија, зло је увек на дохват руке.