О кризи плодности и брака у Атељеу 212 – комад „64“

Немогућност зачећа, телесна, психичка и сва друга искушења вантелесне оплодње кроз које пролази пре свега жена, али посредно и обоје супружника, њихови родитељи и пријатељи, основни је сижејни ток најновијег драмског текста угледне хрватске списатељице Тене Штивичић чији се текстови играју на сценама широм Европе, од Националног театра у Лондону до позоришта у Јапану.

Комадом 64 Штивичић се заправо „враћа“ једној од доминантнијих тема свог драмског писма – преиспитивању мушко-женских односа у контексту устаљених стереотипа о браку, љубави, друштвеном и социјалном статусу, каријери, пријатељству, слободи, еманципацији, односу родитеља и деце, сукобу генерација...

У средишту су супружници Ева и Данијел који, на измаку десете године брака и на прагу четрдесете године живота, освешћују болну чињеницу да не могу добити дете природним путем.

Овај основни заплет повод је за драмску елаборацију читавог низа питања и дилема, од емотивних до егзистенцијалних, од кризе брака до кризе идентитета, од питања личне слободе и права на избор и то не само супружника (ових из драме или било којих других) него јединке као такве, у овом свету најгорем од свих, пренапрегнутог формама, стереотипима, конвенцијама и правилима, у којем је појединац, био у браку или соло, заправо изгубљен у сопственој усамљености подједнако као и у виртуелном океану паралелних, вештачких светова интернета и друштвених мрежа.

Са себи својственим стилом – који врца хумором, парадоксима, децентном иронијом и цинизмом – Тена Штивичић, језгровитим, брзим дијалозима и кроз спорадичне исповедне солилоквије троје главних протагониста (супружника и Евине пријатељице Беле), на релаксиран, духовит али и болан начин, тематизује основне дилеме не само мушкарца и жене, него Човека као таквог.

Алиса Стојановић је, у погледу режије и поставке глумачке игре, остварила стилски и жанровски прочишћену представу, с мером стилизовану, која се игра на знаковито косој црној равни (сценограф Дарко Недељковић) ослобођеној свих сувишних елемената, на коју сви глумци ступају босоноги у једноставним костимима Јелисавете Татић Чутурило од којих је Евин наглашено једноставан, знаковит и функционалан. Наиме, она све време пресвлачи једну те исту блузу: деколте (изрез) је час на грудима, час на леђима.

Хана Селимовић игра Еву (име, наравно, није случајно) као отреситу, самосвојну, али и недоумицама притиснуту младу жену у поодмаклим тридесетим годинама. Иако ову Еву краси оно што иначе краси жене у односу на мушкарце: израженија зрелост и способност суочавања са собом и другима, њена запитаност па и збуњеност над протеклим и будућим животом као да изражава муку сваке освешћене жене која покушава да рационализује свој поступке, одлуке и опредељења.

У улози Евиног супруга Данијела, Милош Тимотијевић наступа, с правом, сведеније и сасвим у складу с тим како је лик написан: несигуран, недовољно остварен, с мањком самопоуздања, он покушава да се самопотврди, у својим али и у очима других, у виртуелном свету свог „приватног“ аватара (стилизована улога и костим Дениса Мурића).

Јелена Ђокић је врло пластично одиграла Евину пријатељицу Белу: жовијална, распричана, благоглагољива, доброћудна, опредељена солерка која се понекад осећа као да је једина и сама на целом свету.

Евину мајку Хелену и Данијеловог оца Оливера, тачно и прецизно, играју Владица Милосављевић и Бранислав Зеремски. Она је слободоумна жена с очигледним хипи бекграундом, а он чангризаво закерало, какво очеви иначе умеју да буду. Владислав Михаиловић је до цепидлачења посвећени доктор, а Иван Јевтовић наоко заводљиви комшија (наоко привлачна „комбинација“ за Еву).

Сам наслов комада („64“) може да звучи загонетно и необично, али и не мора. С обзиром на то на шта се односи могао је да буде и 128 или 192, на пример, али није. Ако мене питате, а с обзиром на тему и садржај комада, могао је да буде и ајахуаска. У чему је „тајна“ откријте сами.