Српске чарапе вредне су дивљења
Гледајући изложбу "Орнаментална баштина - двопређне чарапе Србије", на крају ове године заједничког неспокоја, поново осећамо топлину којом су нам ти предмети даривани и тај спокој
У есеју „Човек и шкољка", Пол Валери прича о свом ангажовању у вези са предметом који је побудио његову радозналост - шкољком.
„Први пут сам погледао у ту ствар коју сам нашао. Бележим оно што сам рекао о њеном облику, и ја сам збуњен. Онда себи постављам питање: „Ко је ово направио?"... Моја прва мисаона реакција била је да мислим о настајању. Сама идеја настајања прва је и највише људска од свих идеја. Да се објасни, никада није ништа више него да се опише начин настајања: то је, једноставно, поновно стварање тога у мислима".
Постоји некакво непосредно дивљење за предмете какви они јесу, за инструменталност њиховог настајања; за радост која и даље мора да је ту, макар као успомена на то шта се са датим предметом радило.
Предмети не постоје у неком сопственом универзуму, они припадају свету људи, свету у коме људи делују. Не постоји предмет који није уграђен у неки језик, у неки систем правила за разумевање.
Ми гравитирамо предмету у оној мери у којој он допире до нас. Ми настојимо да учествујемо у предметима, у њиховој историји, у њиховом настајању; у интелектуалном и емоционалном процесу поновног оживљавања замисли из које су настали.
И управо је то учествовање - оно што чини феноменолошки камен темељац подухвата музеја: посетилац музеја живи кроз предмете које доживљава на изложби.
Тај музејски предмет данас су двопређне чарапе. Оне нас уводе у посебну мисаоно-емотивну авантуру; оне носе задивљујућу лепоту народне уметности, уникатну по својој вредности; оне враћају сећањe на детињство у коме смо од својих бака и тетака, у данима даривања, добијали плетене шалове, капе, рукавице, прслуке или чарапе, да нас греју и чувају.
Гледајући изложбу Орнаментална баштина - двопређне чарапе Србије, на крају ове године заједничког неспокоја, поново осећамо топлину којом су нам ти предмети даривани и тај спокој.
Душица Живковић, ауторка изложбе, умела је да се одважи и пронађе нов и другачији приступ музејским предметима које чувају Завичајни музеј у Књажевцу и Етнографски музеј у Београду.
Заједно са тимом сарадника, подарила нам је изложбу сећања на прошлост, али и путева у будућност. И, када већ говоримо о будућности, верујем да ће посетилац са ове изложбе, по свему изванредне, понети драгоцено искуство за неко срећније време.
Дивили смо се и непрестано се дивимо другима, када на позорницама, у књигама и туђим језицима, на непознатим мелодијама певају, играју и описују призоре чији су извори далеки, а њихови праизвори ван свих наших домашаја, а заборављамо, неоправдано, на сопствени космополитизам.
А тај свет, био би нам захвалан да му узвратимо својим причама, својом музиком и једном оваквом изложбом.
Коментари