Ко има хлеба, добија ратове

Да ли сте знали да је Немачка 1914. године имала изванредно богату жетву пшенице? Прве године рата, пише Вујадиновић, заузела је велике источне плодне територије и очекивало се жито са освојених њива.

Oпшта мобилизацијa. Није имао ко да сеје, па су "упослили" заробљенике. Како су сејали, тако су и жели. Род је подбацио.

Те прве ратне године Британци су имали слабу жетву, немачка жетва је била лоша 1916, у Белгији су забранили производњу пецива.

Надаље читамо, увиђамо и повезујемо, ко је како могао или није, до америчког жита...

Аграрни подаци, стављени у историјски контекст, дају потпуно другу слику од оне, политичке или фронтовске, на које смо навикли изучавајући прилике Великим ратом захваћеног света.

А колико је уистину хлеб битан сведоче бројне написане књиге. Присетимо се само апокалиптичне сцене падања са хлебом у блато у роману-дневнику Растка Петровића "Дан шести" или свих цена и укуса хлеба у "Ратним дневницима" Станислава Кракова (РТС – Прометеј, Србија од 1914 до 1918, шесто коло).

Рат у овом делу није сагледаван кроз стратегије, битке и фронтове, већ садржајем повезаним са хлебом – војне пекаре, производња и врсте хлеба, следовања – и приказује подједнаке патње и суровости свих зараћених народа.

Поред егзистенцијалне, наводи аутор, хлеб у рату има и моралну вредност – кроз њега се увиђа однос зараћених страна према непријатељском, домаћем, фронту, солидарност, разлике у следовањима у односу на статус, а посебно, третирање заробљеника...

Какав је био однос српског војника према хлебу најбоље сведочи прича Алексе Здравковића, терзије, кројача народне одеће, из Пирота. Мајка га је на одласку у балканске ратове заветовала да прво следовање, хлеб који добије на регрутацији, чува, да ће га он штитити.

Наставио је Алекса да се бори у Великом рату. Битке су га водиле од Ботоља и Прилепа до Мачве и Солуна и назад. Ни глад током преласка Албаније није га натерала да прекрши завет. Први таин био му је у војничкој торби.

Прочуло се за причу о "хлебу заштитнику". Савезнички војници нудише Алекси велике новце за њега, али га ја он, са медаљама и ордењем, по завршетку рата у истој торби у Пирот вратио. Данас се Алексин "хлеб заштитник" чува у Музеју Понишавља у Пироту.

Да ли сте знали да су највеће дневно следовање у Првом светском рату имали руски војници – 1.200 грама хлеба, а најмање амерички – 375 грама?

Француским војницима, навиклима на квалитетан хлеб, током Великог рата није следовање увек било "по укусу", до те мере да је усред рата уведен посебан надзор над производњом хлеба за трупе.

Америчка војска, из економских разлога, у Француској је кратко време производила правоугаоне векне од 10 килограма, али је због притужби да се распадају, нису најукусније, и проблема са транспортом, обустављена производња.

На почетку рата немачка војска се снабдевала квалитетним хлебом који је садржао 90 одсто оштрог пшеничног брашна. Како је рат одмицао, "прешли" су на нови рецепт, са 30 одсто ражаног брашна.

Свака векна је имала печат са словом К. Крај рата, пораз, дочекали су са КК хлебом за чије се прављење све више користио кромпир. Имао је утиснута два слова К. Чувени K.K. brot, веома непопуларан због непријатног мириса и укуса.

Не можемо да се страхом не запитамо – какво ли је "стање са хлебом" било у српској војсци?

На почетку рата – добро. Сваки војник је по доласку у касарну добијао по два хлеба, таина. Снабдевање хлебом било је из војних и локалних пекара, а како су мобилисани војници били већином мушкарци са села, на ратове "навикли", понели су са собом и храну од куће.

Брзо су резерве брашна потрошене. Креће повлачење преко Албаније, а хлеба ниоткуда. У Подгорици се плаћао колико ко тражи.

Следовање, када је било, износило је 200 грама. Председник Владе Никола Пашић шаље, по трећи пут, апел савезницима: "Војска гладује јер нема брашна." У ратним дневницима стоји да су за парче хлеба српски војници Албанцима давали и по пар волова...

У очају сваког рата нађе се и нека ратно-уврнута, у миру незамислива, лепа прича. Баш таква беше крсна слава, Аранђеловдан, војника Сретена Ковачевића. Прославио ју је – у рову. Уместо славског колача – војнички хлеб, преливен вином. Поносан, записао је: Дође ми на славу и командир пука Војислав Томић. Каже нам "Ускоро ћемо, ако Бог да, славити у нашој Србији. Спремите се за тај час..."

У књизи "Хлеб у Великом рату" (РТС – Прометеј) има више од 500 фотографија, на њима: редови за хлеб у Берлину, српске мобилне пекаре, немачка пекарска јединица, срећни француски војници носе хлебове, КК хлеб, велика руска пекара на терену, амерички војник држи четвртасти хлеб од 10 килограма...

Две фотографије с поносом гледамо. Потписане су: Српски војници деле хлеб заробљеним Бугарима и Српски војници деле хлеб становништву после ослобађања Кајмакчалана, 30. септембар 1916.

Књигу можете наручити на 011 655 27 35 поузећем и купити у РТС Клубу, у згради Радио Београда, и продавници ПГП РТС на Зеленом венцу.