Најоригиналнији роман Роберта Болања

Пре давних осамнаест година, када је моја незнатност први пут у животу превела књигу и, у исти мах, увела прозу Роберта Болања у српск(охрватск)и језик, тешко је било наслутити даљу светску рецепцију овог чилеанског писца, а још мање пријем његових књига у Србији и бившој Југославији.

С те стране је готово две деценије протекло очас – већ 2003. године Болањо умире, његов постхумни и тестаментарни, петоделни роман 2666 постаје светски хит који широм света баца накнадно издавачко светло на његове раније наслове, па чак и на оне које Роберто не би потписао, али су то уместо аутора учинили незајажљиви наследници његових ауторских права.

Пишчеви делимично случајно нађени драфтови озбиљне прозе под насловима Трећи Рајх или Гробнице каубоја објављују се уз репрезентативна издања и замагљују слику његове рецепције ширем бившег српскохрватског језика.

У потоња – заправо прва – дела Роберта Болања која га достојно представљају, свакако спада и његов роман Далека звезда, код нас изворно објављен 2004. године под нешто другачијим насловом и у знатно слабијем преводу моје незнатности. С обзиром да је сем чилеанског писца тих година блаженопочивша постала и издавачка кућа – која је публиковала и преводиочев избор из Болањове прве две збирке прича, Телефонски позиви и Курве убице – ово је практично први сасвим доступан превод Далеке звезде на српски.

Нови реализам

Болањова проза радикално је освежила корпус прозних текстова по којима је Латинска Америка постала препознатљива, а који су се сврставали у магијски реализам односно псеудодокументарни (пост)модернизам.

Део тамошњих писаца је, у години изворног објављивања Далеке звезде (1996), кренуо лакшом стазом опречног пута латиноамеричком мејнстриму – уместо гарсијамаркесовског руралног топоса Макондо из Сто година самоће, потенцирао се нов појам Мекондо, по истоименој антологији младих хиспанских писаца, названој тако по мекинтошу и Мекдоналдсу као новим означитељима метрополе. Поетички поступак је, уместо магијског, постао нови реализам. Уместо борхесовског заснивања на библиотеци, проза се базирала претежно на стварности.

Део аутора заступљених у антологији Мекондо брзо је поетички еволуирао у разним правцима (на пример, Едмундо Пас Солдан или Сантјаго Гамбоа), док део и није (Родриго Фресан или Хорге Франко). Међутим, и једни и други, сви учесници Првог сусрета латиноамеричких писаца у Севиљи крајем јуна 2003. године, само пола месеца пре Болањове смрти, признаће управо Роберта Болања за свог најзначајнијег савременог хиспанског претечу.

Живот као фанзин

Док у својим збиркама прича Болањо бива у извесној мери сродан мекондовцима, већина његових романа су знатно сложенији. Чилеанац у њима допушта себи да се знатно више него у краткој прози поигра магијским (и магијско-реалистичким) те псеудодокументарним. Тако је наизглед и у Далекој звезди – магијско је дато необјашњивом наклоњеношћу главног јунака – али и читаоца – крваво негативном лику Карлоса Видера, док је борхесовска замена проживљеног библиотечким концептом дата пак самом Видеровом поетички екстремном и морално још незапочетом визијом уметности и њеног значаја: уместо маргиналне улоге коју јој намењују правила друштвене размене, уметност постаје важнија од самих људских живота, али у најдословнијем смислу.

Чињеница да је Видер официр у држави Пиночеове војне хунте, омогућује му пак да, осим туђих живота, уметности односно њеној промоцији подреди и жртвује и властити друштвени положај. С тим што, концептом главног јунака, Болањо у исто време, у конкретном случају проветравања библиотеке, обезбеђује њено освежавање ваздухом и из ситнијих прозора.

Кроз склоност главног јунака ка самопромоцији, и с обзиром на крваву структуру једног дела његове уметности и беспоштедан начин њеног презентовања, Болањо у причу уводи и концепт новијих и „ивичнијих“ уметности – (нео)авангарди попут боди-арта и мутираних перформанса те мултимедијалности – све до чињенице да и наслов романа упућује на свет поп културе, на авангардни статус култне звезде.

Такође, поглавље у којем безимени главни јунак и наратор, један од два дивља детектива који деценијама после Видерових злочина трагају за њим, у процес истраге укључује маргиналне књижевне часописе – опремљене радовима и биографијама његових поетичких истомишљеника, опскурних „варварских песника“ – испоставља живот на маргини као својеврстан фанзин.

Поверење у причу

С једне стране, дакле, Болањо проветрава библиотеку уситњавајући њен садржај иконама поп света. С друге, он остаје веран неким премисама „старинског“ (псеудо)библиотечког стварања. Наиме, аутор у Далекој звезди наизглед не угрожава мање-више повлашћено место библиотеке у причи. Готово сви третирани ликови су писци, а догађаји – који се добрим делом реконструишу на основу књига и докумената – засновани су на њиховим књижевним и уметничким афинитетима и фобијама.

Епизоде о писцима и „пријатељима књижевности“ се рачвају, много их је и делују наизглед далеко од главног тока, чиме су, међутим, оправдане и самим насловом. Међутим, што штиво одмиче, наративни рукавци добијају на значају, тачније важност неких од њих тек се накнадно испоставља, као у најбољим изданцима крими-литературе и Болањових кратких проза.

У томе је, и поред несумњивих сличности, основна разлика Далеке звезде и Нацистичке књижевности у Америкама, изворно објављене исте, 1996. године. Док се потоњим насловом каталогизују десни авангардисти на укупном америчком континенту, Далека звезда наслеђује тај говор, али га претаче у пратљиву причу која се чита без застоја. Заправо се у роману кроз говор о замени места библиотека-живот враћа поверење заокруженој причи.

Исход је следећи – Болањо библиотеку и њене варијабле проветрава углавном не угрожавајући њено повлашћено место у причи, не подређујући је ничему осим самој причи, односно обнови поверења у заокружену драматургију, којег је недостајало и у његовим најрепрезентативнијим романима попут 2666 или Дивљи детективи.

Са те – и не само са те – стране, Далека звезда је, можда уз Чиле ноћу (на српском: „Лагуна“, 2007), најоригиналнији роман Роберта Болања.