Цвајг: Не могу да пишем из мржње

Непријатно актуелизован у овим временима глобалнo нараслог расизма и ксенофобије, филм Штефан Цвајг: збогом Европи прати последње године у животу Штефана Цвајга (Јозеф Хадер), јеврејског писца рођеног у Бечу, који је тридесетих година са својом другом супругом Лоте (Ен Шварц) отишао у егзил, прво у Британију, а затим у Америку, да би у Бразилу окончао живот самоубиством 1942. године.

Радња филма у мањој мери прати Цвајга писца, док је фокус на Цвајгу мислиоцу, путнику, избеглици и трагачу за новим домом, не само за себе и за супругу, већ и за бројне избегле пријатеље којима је покушавао да помогне, захваљујући утицајним познанствима.

Филм се бави границама издржљивости и могућностима преживљавања, и у том смислу једна од најупечатљивијих сцена почиње Штефановим немим, дугим посматрањем природе. Тај призор се може схватити као вид медитативног покушаја проналаска утешних одговора, смисла у бесмислу разјареног рата, оправдања за страдања и мржњу који су у то време шибали Европу.

Зурећи у опчињавајући мир бразилског зеленила, са мислима о пустошењима у Европи, Цвајг замишљено поставља реторичко питање: „Како се то може поднети?“, неуспевајући да нађе одговор или било какво оправдање, што ће се све завршити веома трагично, како приказује епилог филма који следи. 

Једно од најизазовнијих питања које овај вредан, суптилан и сетан филм поставља је друштвена функција уметника, односно питање границе између уметности и политике. Да ли писац мора да се политички определи и изјасни у крајње деструктивним временима, или је прихватљиво да ћути и бави се својом уметношћу?

Ове теме се отварају на почетку филма, током одвијања конгреса Пен центра у Буенос Ајресу 1936. године. На прес скупу уочи конгреса, новинари питају Цвајга за мишљење о Хитлеровој политици.

Уметност и уметници не смеју да сеју мржњу 

Писац је врло уздржан, избегава да се определи, сматрајући да уметност и уметници не смеју да сеју мржњу, нити да изражавају радикалне ставове: „Нећу да говорим против Немачке, нити против било које друге земље, без изузетка“.

Цвајг је тврдио да уметници треба да се посвете свом послу, што је њихово најмоћније средство изражавања, док је политика, по њему, супротност правди, издаја речи путем слогана: „Уметник може да створи дело са политичким димензијама, али не може да обезбеди масама политичке слогане. Моја лична уметничка снага настаје у позитивности. Не могу да пишем из мржње. А ако се моја тишина тумачи као знак слабости, мораћу са тиме да живим“.

Цвајг је сањао о свету без граница и ограничења, и сматрао је да Бразил може да буде узор Европи, јер је то земља препуна боја, топлине и различитости. То је записао у књизи Бразил: земља будућности, чије настајање овај филм у мањој мери дотиче.

О Бразилу Цвајг је одушевљено писао да је то држава хибридног идентитета коју настањују потомци емиграната из Африке, Португалије, Немачке, Италије, Сирије, Јапана, живећи у пуној хармонији: „У Бразилу нема расних фанатика, лудог национализма и империјализма и самоубичаког беса... Бразил може да научи 'цивилизовану' Европу како да заправо буде цивилизована“.