Филм Џима Џармуша о „Стуџисима“ - Музика је живот, а живот није бизнис

Дело хронолошки прати његову биографију и историју "Стуџиса", од детињства и оснивања школских бендова, преко окупљања "Стуџиса" шезедесетих година у граду Ен Арбор у Мичигену, до данас. 

Структуру чини спој новијих интервјуа са члановима бенда, највише са Игијем Попом, затим архивских фотографија и снимака концерата и интервјуа, као и инсерата из играних филмова који се илустративно или асоцијативно везују за начете теме. Посебна вредност Џармушовог дела је у раскоши значења, односно у отварању мноштва политичких, друштвених, историјских, културолошких тема, повезаних са радом ових андерграунд музичара, и њиховим постојаним отпором према тржишном вредновању музике. 

Један од акцената филма управо је на одбијању уласка у шоу бизнис, машину која немилосрдно меље сваку искреност.

"Шоу бизнис није пријатељско место", каже Иги Поп, додајући да су индустрија и менаџери зло, и да их сматра "издајом културе". У вези са тиме, Џармуш је укључио и Игијев говор током свечаности поводом уласка у Хол славних рокендрола 2010. године, када је рекао: "Музика је живот, а живот није бизнис". 

Такође важна тема филма је Игијево инсистирање на индивидуализму, одбијање да буде укалупљен, одређен припадношћу неком покрету, или политичкој опцији, што је у време разуларене политичности контракултуре шездестих година, било нека врста ексцеса. "Настојали смо да избегавамо све, због чега су нас сматрали нихилистима", објаснио је Иги Поп, доводећи до закључка да они заправо нису желели да буду изманипулисани. Простор рок идолатрије је врло плодан за политичку и економску експлоатацију, губљење тла под ногама и масакр истине. Последње Игијеве речи у филму су: "Не желим нигде да припадам, желим само да будем".

У извођачком смислу, Иги Поп припада традицији провокације, са чиме је антиципирао панк покрет. Од почетка је на концертима инсистирао на прекорачењу граница, прављењу буке и изазивању нереда, што је наслеђе авнагардних покрета, дадаизма или надреализма. Попова сценска персона је била карактеристична по анимализацији тела, он се често кретао као пас, пузао, увијао се, ритао, а носио је и псећу огрлицу око врата. У том погледу је репрезентативно значење њихове песме I Wanna Be Your Dog.

У сценском наступу "Стуџиса" је било нарочито важно остваривање директнијег контакта са публиком, стварање заједничког, ритуалног простора. Извођачи су ту нека врста шамана, истеривача друштвених демона и медијатора у повезивању заједнице, што се може тумачити као савремено отелотоворење дионизијских свечаности. Сам Иги је у интервјуу за филм рекао да су "Стуџиси" представници дионизијске уметности, насупрот аполонској.

За Фридриха Ничеа је подела уметности на дионизијску и аполонску била суштинска, где је прва разбарушена, разорна, и долази из утробе, док је друга одређена редом, мером и разумом. У есеју Рођење трагедије, Ниче је написао да се под мистичким играњем Диониса разбијају окови и отвара пут ка језгру бића, ка суштини ствари, коју не треба тражити у појавама, већ изван њих, у метафизичком.