Право на живот и веру – "Поп" Владимира Хотињенка

Радња се дешава током Другог светског рата у окупираном СССР-у, у селу Тихоје, у данашњој Литванији.

Протагониста је одлучан и бескрајно пожртвован свештеник Александар (Сергеј Маковецки), бескомпромисан у намери да очува веру и људске животе.

Немачки окупатори намеравају да отворе православне цркве које је затворила совјетска власт, у чему Александар учествује.

У тој деликатној ситуацији је принуђен да балансира између нациста и совјетске власти, бруталне према неистомишљеницима.

У филму је јак акценат на њиховој борби са својим грађанима, што радњи даје посебно трагичне димензије.

На крају рата, када совјетска власт и Комесаријат за унутрашње послове хапси свештеника, он остаје непопустљив: "Од Немаца нисам бежао, зашто од својих да бежим." 

Хотињенко непрестано изоштрава контраст између ужаса рата и непотребног насиља и лепоте мира и тихе идиле чистог постојања. На пример, призори крштења девојчице Еве (Лиза Арзамасова), коју свештеник усваја, паралелно се приказују са узнемирујућим уласком немачке војске у село.

Касније, док се диве божанствености реке, девојчица примећује да је невероватно да негде букти рат.

Тај разоткривајући конфликт између готово медитативне лепоте пустих река и шума, и пакла освете и насиља, тешко савладивог проклетства у човеку, присутан је у још једном изузетном филму Хотињенка, "Муслиман" (1995) (оба ова филма Хотињенка су доступна на Јутјубу).

Сцене насиља у "Попу" су веома реалистичке и морбидне, можда управо због јачања доживљаја тог сукоба између бесмисла рата и смисла мира и вере. А призори масовних погубљења неистомишљеника су поразни у разоткривању насиља власти. Она има сва формална права која немилосрдно спроводи, иако се та права косе са људским, божанским, суштинским законима.

Овај инспиративни филм такође потресно одражава себичност политике која не познаје границе у остваривању личних интереса.

А упркос дубинској трагичности Стаљинових репресија, кажњавања свештенства и угњетавања вере, епилог филма доноси тријумф смисла и правде.

Последња сцена се одвија 1979. године у Псковско-печорском манастиру, где група младих људи долази у посету.

Стари Александар их прима, уз звуке песме Rivers of Babylon групе Бони Ем која трешти са њиховог касетофона.

Наслутиће се да су ови млади људи сирочићи које је свештеник током рата спасао, а песма Реке Вавилона која их прати постаје симболички коментар.

Стихови песме, преузети из Библије, говоре о ропству Јевреја, њиховом одвођењу у Вавилон, и последичним осећањима недостајања домовине.

Полазећи од библијских стихова, Бони Ем су компоновали песму која представља вапај против ропства, симболички јаук за слободом.

У овом случају, она постаје химна животу и праву на веру.