Џон Берџер: Размотрите моје ставове, али останите скептични
Утицајан и харизматичан, британски есејиста, ликовни критичар, романописац, сликар, песник, преводилац, добитник је Букерове награде 1972. године за роман „Г.“, објављен у часу успона постмодернизма, где писац кроз читаву књигу провлачи лајтмотив - „Никада више нека прича неће бити испричана као да је једина на свету“, што битно одликује његову позицију говора и приповедања.
Почетком 70-их година 20. века Берџер је стекао широку популарност захваљујући телевизијској серији Би-Би-Си-ја и књизи Начини гледања, која је стекла значајну улогу у изучавању историје уметности. Овај серијал наше гледаоце може подсетити на сугестивне приче о уметности које су, у продукцији Телевизије Београд, нешто касније, испричали наши, такође харизматични: Лазар Трифуновић, Драгош Калајић, Ранко Радовић или Зоран Павловић.
„Ово је прва емисија серијала у којем желим да преиспитам неке од основних претпоставки традиције европског сликарства. Оне традиције која је рођена око 1400. а умрла око 1900. године. Вечерас, у мом фокусу нису у толикој мери саме слике, колико начин на који их ми опажамо. Сада, у другој половини 20. века, ми те слике видимо на начин на који их нико пре нас није видео. Уколико откријемо зашто је то тако, открићемо нешто о себи самима, као и о времену у којем живимо" - гласиле су Берџерове уводне речи у ТВ серијалу Начини гледања.
Желећи да побуди полемичност, радозналост, као и сумњу гледалаца и читалаца, додао је: „Надам се да ћете размотрити моје ставове, али вас молим да према њима останете скептични". Но, Берџерова контроверзна тумачења уметности, његови ставови и закључци, често су били и повод критика.
Недавно, на нашем језику објављена су два његова значајна дела. Портрети: Џон Берџер о уметницима и Предели: Џон Берџер о уметности, што је уједно и последња Берџерова књига, објављена 2016, годину дана пре његове смрти. Обе књиге приредио је Том Овертон. У преводу Миодрага Марковића, објавио их је Службени гласник, 2019. године.
Берџеров начин писања и тумачења уметности и уметничких дела одликује изузетна ерудиција, комуникативност и животност, питкост, језгровитост, смелост, полемичност, радозналост и отвореност у гледању и интерпретацијама, спој наративности и аналитичности, која повремено задире у саму анатомију дела. Његов поглед на уметничко дело одликује холистички приступ.
Свет је један, а уметничко дело представља интегрални део тог света, носећи записе о њему као целини. У његовим интерпретацијама уметничких дела из фундуса визуелних уметности, он свако појединачно дело третира као честицу холограма, из које се могу ишчитати сви уписани податци о својствима света и времена када су настала.
Књига Портрети: Џон Берџер о уметницима садржи 74 есеја о уметницима, али и песме, изводе из романа и писама, разговоре, описујући велики временски лук: од цртежа у пећини Шове насталих 30.000 година пре нове ере и фајумских портрета, преко стваралаштва сликара ренесансе, маниризма, барока, реализма, кубизма и различитих „изама" 20. века, па до наших савременика различитих генерација; од Франка Ојербаха, преко Андреаса Серана, до младе палестинске вајарке Ранде Мдах.
Пишући о портретима из Фајума, насталим између 1. и 3. века, Берџер излаже и своју дијагнозу судбине слике на краја 20. века: „Будућност је тренутно сведена на најмању меру, док је прошлост постала прекомерна. У међувремену, медији затрпавају људе невиђеним бројем слика, од којих многе приказују лица. Та лица непрестано харангирају, подстичући у нама завист, нове пориве, амбицију или каткад сажаљење праћено осећајем немоћи. Уз то, слике свих тих лица обрађене су и одабране како би подстрекивале на што бучнији начин, па један позив надјачава и обесмишљава наредни, а људи су постали зависни од те безличне буке, налазећи у њој доказ да су живи".
Живо и луцидно, у својим интерпретацијама Берџер поставља временске маркере, потпоре за разумевање временских оквира и дистанци, у сваком појединачном разматрању изналазећи кључну реч, односно, појам, посредством којег своја тумачења води у до тада непознатим правцима.
Пишући о Портрету клептомана (1822) Теодора Жерикоа, Берџер констатује да нас је „слика уштинула". Као кључни елеменат у тумачењу Сезановог сликарства он препознаје црну кутију (рупу). Пишући о делу Марка Роткоа он зајкључује како је оно веома блиско слепилу. Сликама Едгара Дегаа посвећује песму, где сликара означава као мостоградитеља који се бави статиком и равнотежом људског тела, започевши следећим стиховима: „Кажеш да нога пружа ослонац телу/Али зар никада ниси видео/Семе у глежњу/Одакле тело расте?"
Тумачење сликарства Фриде Кало, својеврстан је есеј о болу, где Берџер, између осталог, говори: „То што је постала светска легенда делом дугује чињеници да је, у мрачном добу новог светског поретка у којем живимо, учествовање у нечијем болу један је од основних предуслова за поновно откривање достојанства и наде. Многе патње се не могу поделити. Али жеља за дељењем бола може се поделити с другима. А из тог нужно ограниченог дељења рађа се отпор".
Портретима суплементарни Предели, објављени у част пишчевог деведесетог рођендана, садрже компилацију есеја написаних од 1950. до 2016. године, организованих у две целине. „Поновно мапирање" обухвата текстове где Берџер говори о личностима које су имале утицаја на формирање његових ставова: Антал и Рафаел, Брехт, Барт, Бењамин, Роза Луксембург, и истражује границе онога што би могло бити писање о уметности.
Ово поглавље завршава се манифестним „Узорни критичар и борбени критичар", текстом ког закључује речима: „Живот којим су људи живели током последњих педесет година успео је да од Микеланђела данас начини револуционарног уметника. Хистерија с којом данас многи поричу актуелну, али и неминовну, друштвену условљеност уметности, напросто происходи из порицања времена у коме живе. Они би више волели да живе у неком историјском периоду који би им дао за право". Други део Предела, насловљен Терен садржи низ, по свом карактеру и темама, разнородних текстова, подједнако свежих и инспиративних.
„Често мислим, да чак и када сам писао о уметности, то је заиста био начин причања прича" - рекао је Берџер у једном интервјуу 1984. године. Берџер заиста јесте изванредан наратор, али и поуздан и сугестиван водич кроз простор уметности, који тежи да читаоцу отвори широку визуру погледа на територију уметности и култивише перцепцију, да га научи читању слика, у сталном трагању и промишљању питања - Шта је уметност?
Коментари