Како изгледа кад природа узвраћа ударац

Човек је због својих непрегледних материјалних апетита и непотребног комфора, природу довео на руб опстанка, изазивајући климатске промене, енормно загађење ваздуха, истребљења биљних и животињских врста.

Последица ових неспорних чињеница је, како неки сматрају, "освета" природе, која кроз ову епидемију донекле успоставља дубински поремећен баланс. А један од ефеката људске изолације изазване вирусом, који можда потврђује наведено тумачење, јесте прочишћавање и оживљавање природе.

У последњим недељама смо тако имали прилике да сазнамо о појавама делфина широм Јадрана и на Босфору, као и о видљивом смањењу загађења ваздуха у свету. У погледу постављања и разматрања ових питања, филм Планета људи, чији је извршни продуцент Мајкл Мур, а који је написао и режирао Џеф Гибс, даје изазовна објашњења.

Мур је филм бесплатно поставио на Јутјуб на Дан планете земље, 22. априла, и може да му се приступи месец дана.

Планета људи је интригантан, провокативан, истраживачки и критички филм који прилично узнемирава. Мур и Гибс се без задршке обрачунавају са бројним лажима које производи амерички капиталистички систем, брутално манипулишући чињеницама.

Пре свега, аутори филма разоткривају да су произвођачи обновљиве енергије, соларне и ветроелектране, као и електране које производе „зелену“ енергију, а који се сви номинално боре за заштиту животне средине, ништа мањи загађивачи и профитери, од оних класичних произвођача енергије који користе фосилна горива.

Ови нови, зелени профитери, променили су само причу, док је суштина, експлоатација природе и раст профита, остала трагично иста. При томе, количина избаченог лицемерја и манипулација истином, много је већа, и у том смислу, на мети критике филма су се, између осталих, нашли "зелени либерали", од Ала Гора до Роберта Ф. Кенедија млађег.

Манипулација истином 

Како тврде аутори филма и њихови саговорници, соларне и ветроелектране се граде помоћу фосилних горива (угаљ, нафта...), чије сагоревање у атмосферу избацује огромне количине угљен-диоксида и сумпор-диоксида, највеће уништитеље природне средине.

Такође, један од занимљивих примера манипулације истином, које Гибс и Мур истражују, су рок фестивали у Вермонту који се наводно одржавају захваљујући соларној енергији. Филм демистификује ове тврдње, показујући да је количина утрошене соларне енергије занемарљиво мала у односу на страндардну електричну енергију.

Један од закључака филма, да на планети Земљи има превише људи који троше превише енергије, добија нарочито снажна, специфично разоружавајућа значења, у јеку пандемије ковида 19.

„Није крив угљен-диоксид, него смо криви ми“, каже наратор.

Документарна форма је изванредно пробојна, она носи моћ веродостојности, и у овом случају има посебно застрашујући ефекат. У прилог објашњењу ове тезе, намеће се поређење са играним филмовима блиске тематике, на пример са Мутним водама Тода Хејнса.

Тај филм, приказан на последњем Фесту, врло је снажна драма базирана на истинитим догађајима, о безобзирном просипању отпадних, отровних супстанци у градићу у Западној Вирџинији, од стране мултимилионске компаније „Дупон“, што је довело до масовног оболевања становништва.

Такође, има изузетну снагу, али драмски обрађену, донекле естетизовану, и мање интензивну од снаге документаризма. Истраживачки резултати Планете људи беспомоћно боле јер не остављају места никаквим илузијама.