Фестивал који је наручио филмове о корони

Већ недељама, живот на интернету врти се око глобалног карантина изазваног пандемијом коронавируса. Писање, стварање и комуницирање из самоизолације, без икакве сумње постао је тренд број један на интернет порталима широм света. 

У овом контексту, Солунски међународни филмски фестивал пласирао је пројекат под називом Простори #1, позивајући осам грчких редитеља да сниме кратке филмове из сопственог дома. Инструкције су једноставне: филмови би требало да трају три минутаи били би коментар данашње стварности у којој је већина људи затворена у одређеном простору.

Редитељи су могли да се инспиришу књигом Врсте простора Жоржа Перека, колекције есеја француског аутора о идеји простора. Обједињени у један видео и постављени на Јутјуб канал Солунског фестивала, ови радови представљају коментар о животу у времену које је обележило друштвено дистанцирање.

Због ограниченог трајања, заплет ових кратких филмова мора бити што сажетији, а са друге стране имати смисла и истицати одређену поенту. Неки редитељи филмовима су приступали личније од других. Редитељи Маријана Економу и Ставрос Псилакис бавили су се самоспознајом и развојем кроз време и простор. Они су представили разне књиге, сувенире и предмете у својим домовима који су им омогућили да изграде сопствени идентитет, док су се истовремено бавили њиховим утицајем.

Присилна затвореност са сопственим стварима позива - или можда приморава - на ретроспекцију, али и води ка новом увиду у живот. Свака успомена отвара нови простор у уму. Оба редитеља покушавају да схвате ова сећања, којима је додељен посебан физички простор у њиховим домовима.

Обележавамо физички простор да бисмо се заштитили. Да ли смо због тога несвесни света око себе? И да ли нас те границе заиста штите? На ова питања одговор је покушао да нађе Горгос Горгопулос у кратком филму На одмору у Помпеји. У њему сцене из свакодневног живота нарушава узнемирујућа бука из спољног света. Простор нас штити - или нам макар даје осећај сигурности - али може ли бити потенцијално опасан? Шта је са недостатком простора?

Празнина која настаје изолацијом може бити испуњена на најразличитије начине. Ставрос Памбалис је своју малу кћерку поставио као протагонисту филма, сугеришући да кроз машту наша четири зида могу да буду различити простори. Клео и њен тата праве филм показује оца и кћерку како планирају о чему ће њихов филм да буде, док Клео глуми различите улоге, укључујући и ратницу из Ратова звезда, детектива и рок звезду.

Ја, мој дом Захаријаса Мавроедиса говори о томе да нека места и буквално могу да оживе ако довољно дуго останемо у њима: сувише изолације може да доведе до апсурдних ствари, чак и до лудила. То редитељ доказује са много хумора, дајући свом простору лични печат, тиме што ступа у контакт са стварима у свом дому, као да су му давно изгубљени пријатељи.

Простор пријатнији од реалности 

Концепт простора може да има готово безграничне форме. Простори постоје у физичком свету, али и у нашим мислима, па чак и у домену подсвесног, манифестујући се кроз наше снове, како нам сугерише Миноас Николакакис у занимљивом заплету филма 31/3/20 8.00.

Уз звуке веселе мелодије, жена обавља свакодневне кућне послове. Но звук будилника сугерише да она можда живи у сновима, који су смештени у много пријатнији простор него што је сама реалност. Простор је такође нешто што можеш да даш или одузмеш. У филму Невероватне мисли жене на положају, Ринио Драгаски сећа се времена када је простор био виртуално бесконачан и поставља га у контраст са реалношћу данашњице. Она се сећа прошлости са великом носталгијом, док нас истовремено подсећа да простори који нам недостају још увек постоје, чак и када су ван нашег домашаја. Они остају непромењени, али је наш приступ и однос према њима другачији.

Снимци природе у филму Силаса Цумеркаса постављају питање да ли је живот сам непрестана борба за простор између различитих ентитета.  Након успеха који је овај пројекат постигао у јавности, Солунски филмски фестивал покренуо је и Просторе #2. Радови пристижу, први део већ је доступан на Јутјуб каналу фестивала, а у плану је и трећи део пројекта.

У мање од тридесет минута Простори #1 покрећу значајна егзистенцијална питања, подсећајући нас да постајемо свеснији простора када су нам они ван домашаја. Надајмо се да ћемо се сећати овога и када се вратимо у спољни свет и поново освојимо наше изгубљене просторе.