Писање после изолације –„Комо” Срђана Ваљаревића

Оптимистичне савете (иако засноване на чињеницама) о плодоносним начинима провођења времена и кретивног деловања, који су нас испратили у изолацију, после неколико недеља заменила је спознаја да нешто ипак недостаје. Нека од највећих дела уметности настала су пре свега као одговор на свакодневни живот и то их и чини великим.

Роман Комо, Срђана Ваљаревића, пример је тога како, баш напротив, повратак у стање животног хаоса може да иницира мисао и креативно деловање. Роман је настао много времена након боравка на језеру Комо, на које Ваљаревић одлази да напише нову књигу. 

Комо је био савршена изолација за једног књижевника - шетња селом Белађо, суботња вожња бродом до пијаце у граду Комо, целодневно пешачење до врха Монте Сан Примо, разговори са мештанима - чист спокој, којем је доприносила чињеница да Ваљаревићев јунак долази из Југославије.

Други резиденти виле Сербелони перципирали су је као земљу која се распала, у којој није добро живети. Исто ју је перципирао и он. Очекивања ових странаца зато није било тешко испунити. И јунак Ваљаревићевог роман имао је слична очекивања, али из других разлога:

„Од људи некад заиста може да припадне мука, нарочито ако мораш бити с њима, ако си принуђен на то. Имао сам ту срећу, нисам био принуђен."

Савршена изолација за књижевника, али не и за писца који је одустао од објављивања књига и којег никаква врста рада није занимала, те је повремено објављивао кратке приче за дневне новине, тиме плаћао стан и „уопште живео некако, али од писања најмање". Прихватање стипендије и одлазак на брдо Трагедија значили су изолацију од константног хватања укоштац са животом у Београду крајем деведесетих.

Миран живот Белађа није познавао те проблеме. Било је много контрадикторности којих је Ваљаревићев јунак био свестан. „Пун је свет тих вечитих ужаса. Пун је свет таквих средина... Доба равнодушности заувек. Доба ситнодушности последњих пар хиљада година." Са овим ужасима свакодневно се сусретао, чак и тамо. Ни становницима Кома није био стран осећај, који је писац покушавао да потисне. Неки од њих, иако рођени и одрасли у подножју, никада се нису попели на брдо Трагедија. Та привилегија им није била доступна. Једино што су могли је да га заобилазе пловећи језером, не знајући како њихово родно место изгледа са врха.

На језеру он није био књижевник, јер није писао, истоветни дани које је тамо проводио нису асоцирали на живот који му је до тада био близак, ништа га на њега није ни асоцирало - мештани су говорили о другим темама, са некима се тешко споразумевао, друге чак није ни разумео. Али повратак је, баш као и у тренутку који тренутно проживљавамо, био неминовност.

Када је одлазио, један од стипендиста из виле на Трагедији опростио се речима да му је драго што се враћа својој кући, „сигурном послу и мирном дому", да му је драго и што је напокон упознао некога ко долази из средине о којој је само слушао и гледао на телевизији.

Повратак у Београд уобичајеном животу био је сличан осећају након свакодневних шетњи планином изнад језера Комо, сати проведених у тишини и повратка у вилу у подножју: „Доле ме је чекао живот с људима. Али, то је ипак била неминовност. Не могу имати страх од неминовности".