Живот није требало да буде такав јер „Узнемирени људи“ праве очајничке потезе

Узнемирени људи је прича о пљачки банке, разгледању стана и талачкој кризи. Мада, како каже Бакман, можда није баш само то, упркос свему.

У овој бесно смешној слагалици 39-годишња маскирана жена после неуспеле пљачке банке (јер је имала лош концепт у плану – ушла је у банку која не располаже готовином), бежећи од полиције утрчава у стан који у том тренутку обилазе потенцијални купци у организацији Агенције за некретнине „Шта има“. Талачку кризу покушаће да реше два полицајца, сасвим случајно, отац и син. Тата полицајац је човек старог кова, не само када је технологија у питању већ и емотивна и социјална осетљивост. Млади полицајац је у сваком погледу нова генерација, али, ипак, добар син – довољан податак да се не поквари ужитак читања.

Спектар књижевних ликова чине – породични полицијски двојац, пљачкашица, купци стана, агенткиња, млада психотерапеуткиња и један зец, добро није баш зец, али има улогу зеца, није само карневализација различитости због добре приче, већ прецизан социјални пресек глобалног света.

Пљачкашицу банке муж је након развода избацио из куће. Онда су на сцену ступиле социјалне службе. Две ћерке остале су да живе са татом, али мами је стигао мејл од адвоката да ситуирани родитељ тражи самостално старатељство над децом, пошто њихов други родитељ нема ни стан ни посао. Истрајна да сачува старатељство, она проналази посао, међутим потребан је и стан, у који би примала своју децу - ако мисли да их виђа. Ред је за банкарска правила. Банка не позајмљује новац ономе ко новца нема, већ онима којима позајмица није заиста неопходна, па макар то била једна месечна кирија за изнајмљени стан, само док не стигне прва плата.

Живот није требало да буде такав, јер то уме да престрави човека, па он направи очајнички потез. Мама је постала мама, која је успела да изазове талачку кризу. Барем је тако све изгледало. Ми смо „стигли“ када је почело полицијско саслушавање сведока – талаца, а Бакман маестрално пушта да догађаји мењају облик и никада не знамо сигурно шта се догодило. До тога шта је важније, који елемент приче да пратимо и евентуално пре краја књиге закључимо, где је нестала пљачкашица после пуштања талаца. Да ли је улога кутије са новогодишњим сијалицама кључна, можда мере плакара, мост који крије тајну троје актера приче...

Међутим Бакман нас учи фокусирању и упозорава да је осморо људи у једном стану и да мислимо о томе! И својим јединственим, можемо рећи бакманистичким поступком, лагано нас води ка другим решењима – истинама, да никада не знамо шта радимо једни против других, једни са другима, једни за друге.

Уосталом и читаво друштво претворило се у место на ком више ништа нема име које објашњава о чему је реч. Како је пљачкашица успела после пуштања талаца поред присуства полиције да напусти стан - понављате ви, прелазећи на нову страницу. То није заплет, мада, изгледа као заплет.

Реконструкција живота људи, који у лудом свету раде најбоље што могу, оквир је за решење као што рекосмо ове непристојне крими-комедије. Капацитет задовољства читања Узнеимирених људи из странице у страницу је све већи. И са здравим смехом и повременим бесом, спектром испровоцираних емоција. С правом су сви склони да кажу, да је ово најлуђи роман Фредерика Бакмана. Али, морамо признати да само неко са великим капацитетом осећајности за човека може да слика овоземаљски хаос и то још на оригиналан, сада већ његов – бакманистички начин.