Филм "Савршено чуло" прича о чудном путу до емпатије и сналажења

Прича, смештена у Глазгову, прати кувара Мајка (Јуан Макгрегор) и Сузан (Ева Грин), научницу, ангажовану да истражи узроке и порекло вируса. Непосредно пре губљења чула мириса, људе напрасно преплављује осећај велике туге.

Они евоцирају везу између мириса и сећања. Остају без успомена, јер нема шта да их иницира. Пре губљења чула укуса јавља се неконтролисана глад. Нагон за деструктивним понашањем претходи губљењу чула слуха. У тим тренуцима они размишљају о стварима за којима жале, онима које су изгубили. Јавља се свест о ономе што су имали и питање - Како сачувати разум?

Савршено чуло прави је пример Макензијеве жанровске инвентивности - иако љубавна драма са елементима научне фантастике, однос главних јунака није условљен представљеном катастрофом. Аутор успева да избегне уобичајен начин приказивања потенцијалног краја света на филму.

Ретке су слике масовне панике и урушавања система. О дометима катастрофе често нас обавести само глас са радија или телевизије. Почетне кадрове дана какве познајемо - пуних улица и ресторана, људи у покрету, дечјих игара, уличних уметника - замењују, данас свима познати кадрови пустих метропола, уморних медицинских радника, празних стадиона, мимоилажења људи са маскама.

Кривци и казне

Као и свака друга стварна или замишљена криза, и ова тражи кривце, креира мњење које оно што се дешава тумачи као напад одређених група на слободан свет или капиталистичког система на економски поредак. Говори се о казни која чека невернике, паралелно са струјом која се предаје бесу и урушава систем опстају и људи који верују да ће живот некако морати да се настави или једноставно не знају шта друго да раде.

С времена на време, ток радње се зауставља на главној премиси - неминовној способности прилагођавања човечанства новонасталој ситуацији. За само пар недеља чуло укуса постаје удаљено сећање. Друге сензације заузимају његово место. Некада скрајнута имагинативност замењује инерцију. Убрзо након окончања сваке нове кризе, пред гледаоцем су кадрови уобичајеног живота - слике перача улица, одласка људи на посао, писања казни за непрописно паркирање, концерата, чији посетиоци додирују звучнике како би осетили вибрације.

Иако на свету не постоји човек способан да осети укус или мирис, критичар и даље седи у ресторану оцењујући храну, њену текстуру, боју и температуру. Људи почињу да користе последњу прилику за било какво искуство, позорније опажају, у обиласцима музеја ишчекују губитак чула вида. Улични свирач виолином дочарава мирис околине.

"Код куће је најбезбедније"

Уместо потенцијалног хаоса, недостатак чула иницира утилитаризам у уметности, нове начине споразумевања и сналажења у свакодневном животу. Невероватна је Макензијева способност да прелаз из стања друштвене и емоционалне нестабилности у стање враћања нормалним токовима учини веродостојним и готово неприметним.

Звук је дизајниран тако да гледаоцу омогући искуство света без опажаја. Звук (плача или вриска, ломљења стакала излога, судара аутомобила) у даљини постепено замењују неми кадрови, попут слике текста на екранима телевизора грађана, које обавештавају да остану код куће, јер је ту најбезбедније.

Макензи представља свет у којем људи постају другачији - јавља се емпатија и способност рационалног просуђивања.  У Савршеном чулу приказан је свет пред којим се изнова појављује шанса за помак.