Невидљиви зидови (наши и туђи) као изазов у филму Јулијана Пелслера

Роман Зид аустријске списатељице Марлене Хаусхофер, написан 1963. године, који се сматра њеним најбољим књижевним остварењем, сврстава се у жанр антиутопијске фикције. Реч је о упечатљивом делу, које је имало значајан утицај на бројне писце, укључујући и аустријску нобеловку Елфриде Јелинек.

Главна јунакиња романа, жена у четрдестим годинама, током одмора у Алпима, стицајем необјашњивих околности, невидљивим зидом бива одвојена од остатка света. Измештена из удобног грађанског миљеа, суочена са непатвореном природом и самоћом, где су јој једино друштво пас, крава и мачка, њен живот постаје усамљеничка борба за преживљавање, али и за помирење са ситуацијом која постепено губи обрисе привременог стања, и са све већом извесношћу, постаје трајно.

Суочена са страхом и самоћом, прави записе о својој изолацији, све док у планинској кући проналази залихе папира, незнајући да ли ће их икада ико читати. Роман Зид, у преводу Реље Дражића, у издању "Футура публикације" из Новог Сада, код нас је објављен 2009. године у тиражу од 1.500 примерака, те је, захваљујући томе, једном ужем делу овдашње публике ово дело познато.

Аустријски културни форум у Београду, као посвету стогодишњици од рођења Марлене Хаусхофер, и ускршњи поклон српској публици, на свом званичном сајту је од 12. до 19. априла омогућио гледање филма Зид са титловима на српском језику.Према роману Марлене Хаусхофер, овај филм је снимљен 2012. године, у режији Аустријанца Јулијана Пелслера, а главна улога поверена је немачкој глумици Мартини Гедек.

Нашавши се иза невидљивог зида, у алпском селу у Горњој Аустрији, на почетку 21. века, покушавајући да рационализује напрасну излолованост од остатка света, главна јунакиња у свом монологу каже: „То није могло да буде истина. Такве ствари се једноставно не догађају. Ако се и десе, то неће бити у малом планинском селу, не у Аустрији, не у Европи....".

Са коронавирусом, управо такво размишљање - да то нама није могло да се догоди, затекло је милионе Европљана, али и становника свих других континената. И зато је корисно погледати овај филм ког одликују дуги кадрови, спори ритам, минимална, монолошка нарација, компактна, зачудна атмосфера. Реч је о медитативном дневнику појединца у екстремној изолацији, из којег сазнајемо на који начин он у таквим околностима изграђује нове односе са својим окружењем, пре свега, са природом, и на који начин се суочава са стварношћу и страховима, али нам открива и улогу наде у структури личности и опстанку појединца.

Иако књижевни предложак својим квалитетом надилази филмску интерпретацију, у дугим сатима изолације, свакако вреди погледати Зид. Јер, корисно је научити како препознати и како се суочити са невидљивим зидовима, које свакодневно постављамо сами себи или нам то чине други, без обзира на актуелну ванредну ситуацију.

А зидови су у различитим временским оквирима и околностима, историја је показала, веома подесни за учитавање различитих актуелних претњи - од непријатељских племена и народа, до нуклеарне и еколошке катастрофе, али и актуелне пандемије.