"Играч" - прича о плесачу и контроверзној друштвеној фигури

Документарни филм Играч Стивена Кантора о Сергеју Полуњину, брутално талентованом плесачу, али и врло контроверзној друштвеној фигури, у старту обећава нарочиту изазовност. Полуњин је рођен у Украјини, али за себе сматра да је Рус, има и српски пасош који му је посебно драг јер се у Београду осећа као код куће. 

Да подсетимо, Полуњин је био протагониста видео-спота који је промовисао отварање Народног музеја у Београду пре две године. У Украјини је данас на црној листи због политичких ставова и изражене наклоности према руском председнику Владимиру Путину, чији је лик истетовирао на свом телу (између осталих бројних тетоважа).

Прошле године је због хомофобичних изјава избачен из Париске опере, где је требало да игра у Лабудовом језеру. Ови детаљи из његовог бурног живота доказују да је он драмски необично потентан и зато јако инспиративан за ткање биографске приче.

Канторов филм приказује Полуњинов живот од ране младости, одрастање у Херсону, у јужној Украјини, у крајњем сиромаштву, преко одласка у Кијев у балетску школу, а затим у Лондон на Краљевску академију, коју незапамћено напушта, да би отишао у Москву, где се придружује „Балету Станиславски". Кроз разговоре са члановима његове породице, пријатељима и колегама, као и балетским стручњацима, филм истражује узроке и последице Полуњинове необуздане природе; разлоге за пад у понор коришћења наркотика, као и за бунтовништво које има корена у одрастању у беди и жртвовању породице.

Филм истражује вредности његовог особеног плеса који је изазвао поређења са радом Рудолфа Нурејева и Михаила Баришњикова. Посебно је истакнута важност уграђивања индивидуализма у игру: "Плешем како се осећам... Сваки излазак на сцену је борба са емоцијама и фрустрацијама", каже Полуњин, подсећајући и на мисао чувене кореографкиње Марте Грејем: "Плес је тајни језик душе."

Последњи део филма је посвећен настајању видео-спота за песму Take Me To Church, ирског извођача Хозијера, резултат сарадње Полуњина и видео уметника Дејвида Лашапела, који је стекао огромну популарност (и данас се може видети на Јутјубу). Он открива Полуњинову нарочито рањиву страну, утицај унутрашњег бића уметника на његову игру, разорне немире који га чине аутентичним извођачем.

Такође, од Полуњина тада сазнајемо да он само жели "нормалан живот". Његов соло плес који следи у огромној, напуштеној хали усред шуме, постаје метафора пута ка слободи, можда ка тој нормалности, ритуал одласка у свет без граница, простор имагинације који је свима потребан.