Фиренца и последњи дани јединства Грка и Латина

Кад се говори о Европи касне готике и раног хуманизма, она тада ни географски, ни културно није стајала ту где смо данас навикли. Била је више источно и јужно него што је данас. Темпорални поглед, оно што се на енглеском зове "gaze“, као да бог гледа с облака, открио би да се Европа силом прилика, све бежећи од ислама, у таласима померала на север и запад.

Српска средњевековна држава је међу првима осетила сужавање Европе. Свеједно, тадашњи патријарх Теофан није отпутовао у Фиренцу. Били су противници Уније, и он и деспот Ђурађ Бранковић, неизвесно да ли због вере или резигнације. После изгубљених битки на Марици и Косову, српска државност је била у стрмом паду, чиниле су се услуге Турцима, а они нису добро гледали на хришћанску унију Истока и Запада.

У Константинопољу је тада (1425-1448) владао Јован VIII, претпоследњи из династије Палеолога, уопште претпоследњи византијски цар. Иза њега је дошао још само брат Константин XI, обојица синови Манојла II и српске принцезе Јелене Драгаш Дејановић. Историјски гледано, Србима често западне обавеза да угасе светло.

И Јован, као и пре њега Манојло, већ су били турски вазали. Физички, као територија, Византија је одолевала, иако једва, са тешким територијалним губицима. У моменту који би се могао описати као геополитички предах, цар је дошао на идеју да оде по помоћ на једино место где је још могао да је добије, код немачких царева и европских краљева. Имао је уз себе и патријарха Јосифа, великог заговорника црквеног уједињења источног и западног хришћанства.

Цар и патријарх су били истог мишљења. Тај цар Јован VIII, и тај патријарх, Јосиф II, што не значи да су сви око њих, све остале православне цркве и историјски патријархати били истог мишљења. Јованова мајка Јелена је била жесток противник да се иде „код Латина“ и моли помоћ. Јелена је тада била монахиња, али царска, имала је место на двору и поседовала моћ, политичку и религиозну, што је онда било исто.

Ни Запад није био једноставнији. Немачки цареви су држали двор у градовима одакле су биле њихове династије, од Отона, преко Салијеваца, Штауфера и Луксембуржана, до Хабсбурга на крају. Папа је био један и седео је у Риму, осим кад их је било више у међусобном обрачунима.

Политички стабилан није био нико, јер је Османска империја и царском истоку и царском западу дисала за вратом. Црквена и војна унија хришћанских земаља била је логично решење. Свима је била потребна, проблем је био у томе да је једној страни била потребнија него другој.

Три краља пролазе Фиренцом

И тако су се сви нашли на сабору, или концилу у Фиренци у фебруару 1439. Дошли су из Фераре, јер тамо није било никога ко би преузео трошкове смештаја за 700-члану византијску делегацију. Трошкови су били значајни, јер је концил мењао локације од 1431. и још ће их мењати до краја 1445. у Риму. Папска каса је обећала, али је сума била енормна. Онда је ускочио спасилац, Козимо Медичи Ил Векио, утемељитељ банкарске династије фирентинских Медичија. Преузео је спонзорство, под условом да папа Еуген IV пресели сабор у Фиренцу и тако увећа статус породице Медичи.

Овде је од интереса само фирентинска, за обе стране најважнија епизода те развучене црквене сесије, а за уметност изразито срећна погодба. Улазак Византинаца и представника других православних патријархата остао је забележен на фрескама у Капели три мудраца/мага/краља, свеједно како одлучите да именујете тај библијски мотив.

С тим да је то приказ из маште пост фестум. Ни градска палата Медичија, ни капела у њој, нису постојале у доба одржавања конзила. Козимо је ангажовао архитекту Микелоција тек 1444. Тад је концил истина и даље трајао, али се програм преселио за Рим и бавио се домаћим питањима. Још касније, тек 1459, Козимо је ангажовао је Беноца Гоцолиа да му фрескира приватну капелу у новој згради. То што је Гозоли направио, спада у светске домете ренесансне уметности. Пред посматрачем се отвара непрекинути фигурални низ у ком се библијска процесија три краља претапа са уласком византијске делегације у Фиренцу у зиму 1439.

На источном зиду се види најмлађи маг/краљ Каспар, у православној традицији Гашпар, као репрезентација Козимовог унука Лоренца Величанственог. Иза њега на мулама јашу папа и сам Козимо, још даље иза ређају се делегације католичке и православних цркава. Где год у маси иза Гашпара уочите лица с брадом, то су гости с истока – хуманисти Георгиус Гемистос, Јован Аргиропулос, Теодор из Газе, као и једна од кључних особа, московски патријарх Исидор Кијевски.

Папа је у путној варијанти, без луксуза, у црном хаљетку, испод црвене филцане капе. И није то Еуген IV који је организовао концил и довео га у Фиренцу, већ његов наследник Пио II. Разлог? Ренесансне папе нису волеле да се претходници хвале за ранија достигнућа.

На јужном зиду, у сјају броката и злата, са шпицастом скиадон-капом на глави, јаше краљ Балтазар, средњи по старешинству, мушкарац у пуној снази, заправо цар Јован VIII Палеолог. Историја западне уметности никад не пропусти да спомене одушевљење масе, утисак егзотике и дивљења пред призором цара из далека. Био је то први пут да су Тосканци видели браду. Тек после фирентинског концила мушка брада се појављује као атрибут достојанства у западном сликарству.

На западном зиду капеле, стешњен између зидних фалти и каснијих интервенција код пробијања прозора и врата на живој слици, јаше најстарији библијски маг, Мелхиор, уствари патријарх константинопољски Јосиф II, онај који ће пред крај скупа умрети у Фиренци и заувек остати у њој.

Гоцолијеве фреске у Палати Медичи-Рикарди нису историјски документ у смислу писаног сведочанства, али иконографски и иконолошки стоје у чврстој вези са историјским догађајем. Тако је изгледао, или требало да изгледа улазак источних црквених великодостојника у Фиренцу 1439. Поред такве лепоте, кога је данас брига да је она пример политичке пропаганде локалног газде?

Како премостити Велику шизму

Учесници концила су врло озбиљно радили, нису само парадирали Фиренцом у свили и злату. И нису сви били богати. Колико у делегацији од 700 чланова може бити царева, патријарха и митрополита? Већину су чинили теолози, хуманисти, платонисти и неоплатонисти, црквени историчари, свештеници и писари.

Када је 5. јула 1439. потписан завршни документ Laetentur Coeli/ папска була Unionis Graecorum, патријарх Јосиф је већ лежао у зидном гробу доминиканске цркве Санта Мариа Новела. Гледано унатраг, та је була представљала мудар минималан компромис, који је на обе стране остављао просторе за интерпретацију победе.

Разговарало се и свађало о четири ствари: Чистилишту, квасцу, Filioque и папском примату.

Пургаториум. Појам Чистилишта се споро и дуго формирао у крилу Хришћанске цркве. У западном делу се појавио као разрађени концепт тек око 1200, да би био канонизаован управо ту у Фиренци 1439. Компромис са „Грцима“, како су на западу звали све православне цркве, био је у прихватању милосрдног и психолошког момента. Сви моле за душе својих вољених мртвих, посебно оних умрлих у „непотпуном“ стању, ухваћени између два света с неким неопроштеним грехом. Да ли је битно како се то место зове? Не толико, гласио је компромис. Нека свака страна зове то место, то стање, по својој традицији.

Квасац. У католичким црквама (није Римска црква једина, има их још 23) користи се бесквасни хлеб за хостију, азима. За разлику од њих, или од јеврејског мацеса, православне цркве ваде агнец из просфоре, квасног хлеба. Дилему су учесници Фирентинског сабора решили тако да су признали обе традиције као легитимне и легалне. Може квасац, може и без квасца.

Filioque. То се закомпликовало. Реч је о формулацији из Никеанско-Константинопољског креда, документу договореном на два васељенска сабора у четвртом веку. У другом пасусу стоји: "Credo... in Spiritum Sanctum, Dominum et vivificantem, qui ex Patre procedit“. Или „Верујем ... у Духа светога, Господа Животворнога, који од Оца исходи“.

Западне црквене традиције су већ од шестог века тај део читале као "qui ex Patre Filioque procedit“, то јест да Дух свети свети произлази/исходи из Оца и Сина. Источна црква је то одмах схватила као непоштовање договора. И на самом Западу Filioque није било службени канон до Четвртог латеранског сабора 1215. У Фиренци 1439. је усвојена формула да Свети дух „произлази из Оца КРОЗ Сина“. У смислу две божје хипостазе стварају трећу, а сви заједно су једна хипостаза, Очева. Али, да ли је Син обасјан Оцем, или Син стоји на путу Оцу? То је отворило нова теолошка питања, за која нису били спремни док не прође турска опасност.

Папски примат. Договор који је ту постигнут спада у врхунске примере уметности компромиса. Иде овако: „Римски бискуп има примат на читавој кугли земаљској, он поседује ауторитет над укупном црквом, онако како је записано у документима васељенских сабора и другим светим канонима“. Трик је био у томе да васељенски сабори из првог миленијума нису НИШТА рекли о примату римског бискупа, илити папе. И даље: „Сва права и привилегије Константинопољског патријархата остају гарантована. “Кад се зна да је Константинопољ од пада Западног Римског царства скочио на прво место античких патријархата, ту је уствари римски папа признао примат патријарху константинопољском Јосифу.

Наравно да је нееуфорична већина знала да ће кад-тад опет морати о истом. Али тог тренутка, барем док су били заједно, имали су свест за виши циљ, заустављање даљих турских освајања у Европи.

Расплет, или шта је рекла мама Јелена

У Фиренци је био само један цар. Други, онај западни, Сигисмунд Луксембуршки умро је већ 1437. у чешком Знојму, седећи на престолу, где је тражио да га вежу, да му га неко од узурпатора не украде. Сигисмунда је сменила нова династија, хабсбуршка, али тек после пет година вакума. Јован је заувек остао једини цар у Фиренци.

Сигисмундова смрт је сигурно један од разлога за пропаст Уније. Уједињење није произлазило из унутрашње црквене, већ политичке потребе. Без јаког политичког ауторитета, западној цркви је недостајао чврст мотив. С друге стране, источне цркве су увек имале проблем с ауторитетом, пате звог тога и данас, јер ауторитет посматрају као теолошко, не организационо питање.

Јован VIII се вратио у Коснтантинопољ, али није имао храбрости да службено прокламује црквену унију. Не само због маме Јелене. Константин који га је наследио 1448. такође је био за унију, али је, као и брат Јован, толико волео маму, да до њене смрти 1450. није ратификовао документ из Фиренце.

Да не испадне да је Јелена спречила одбрану Византије, црквену унију је одбијала већина унутар коснтантинопољског патријархата. Ниже свештенство, монаси, сви су били против. Обичан свет такође, због сећања на млетачко пљачкање Константинопоља 1204. и латинску литургију у Хагији Софији до 1261.

Грузијска и александријска црква су одбиле послушност, српска још од раније. Делегати антиохијске и јерусалемске цркве су потписали декрет из Фиренце, али је он код куће глатко одбијен.

Ватрени и искрени присташа Уније, Исодор Кијевски, митрополит московски, дочекан је у Русији као издајица. Протеран је из Москве, након чега су Руси одлучили да им Византинци више никад неће постављати митрополите. Москва је врло брзо (1448) једнострано прогласила аутокефалност.

Исодор је побегао у Константинопољ, где је у децембру 1452. на свечаности у Хагији Софији озваничен крај Велике шизме. Цар је коначно преломио, и Исидор је на свечаности у Храму Свете Софије прогласио Унију источне и западне цркве, онако како је договорено у Френци. Унија је трајала до маја следеће године, кад је Источно римско царство престало да постоји.

Турци су у почетку били благи према локалној, не више царској цркви. Подржавали су главну анти-унионистичку струју, играли на њене анти-западне емоције, ширили fake news да је пад Византије божја казна „за Унију са западним јеретицима“.

За првог патријарха под Турцима постављен је Јованов царски секретар из Фиренце, Генадије II. Колаборатер? Пре несрећна душа.

"Nunc me Florentia servat"

Све то Јосиф II није знао кад је у јуну 1439 умро у Фиренци. Одатле његова срећа у умирању. Ако се и узме у обзир да је зазивање среће у том контексту евокација узвишеног стила, уједињење је заиста било његов животни циљ, а у својим последњим данима је видео како се остварује.

Фирентинци су му направили гроб у трансепту доминиканске Цркве Санта Мариа Новела, и иначе главној локацији преговора.

У горњем делу стоји фреско-портрет патријарха у церемонијалном стилу православног византијског патријарха. Литургијски „сако“ и митра су богато украшени драгуљима и златним везом. Десном руком благосиље, у левој држи крст патријарха. Његова слика је једна од првих која прекида са локалном фирентинском праксом идеализованих портрета. То је скоро он, патријарх константинопољски Јосиф II, док позира са подељеном брадом православног монаха, знаком мудрости и достојанства на Истоку.

А онда су ту око њега и додаци италијанске ренесансе. Комбинација архитектуре и скулптуре у декоративном раму. Зидни гроб/аркосолиум, форма резервисана за највише великодостојнике Фирентинске републике тог доба. Два елегантна анђела у Донателовом стилу, која дижу завесу испред патријарха. Около орнаменти од таласа, гирланди и флоре, испод античка римска табула ансата на којој Јосиф објашњава своју ситуацију:

„Био сам партијарх цркве на истоку. Овде ја лежим, Јосиф, велики у понизности. Пламтећом љубави желео сам само једно, да у Европи постоје само једна служба Божја и једна вера. Дошао сам у Италију да склопимо савез. Под мојим вођством уједињене су грчка и римска вера. Без одлагања сам умро, сад ме чува Фиренца, град у коме је тада цветао концил. Срећан сам да сам за живота добио такав поклон и умро испуњене жеље".

Превод не чини част оригиналу, јер нема анахроне свечане изразе. Уместо патријарха у оригиналу стоји "antistes i magus". Исток се спомиње само као "Eious“, јутарње светло, сунце које излази на истоку. Под "me duce“/ мојим вођством уједињени су "Graia“/Грци и „Romana“/Запад.

Да је текст уклесивао византијски каменорезац, он би на место "Graie" написао "Romaion“, име Византинаца за саме себе. Историjска иронија је да су у фирентинским преговорима за заустављање исламског продора у Европу – са обе стране седели Римљани. Зато је патријарх Јосиф „хитно срећан умро... nunc eium Florentia servat“.

И ако је хришћански Бог заиста милосрдан као што се прича, ни данас није рекао патријарху Јосифу какав је коначан крај имала његова животна мисија, уједињење Истока и Запада.