Животна радост мртвог Аугуста

Изложба Пробој у модерну – Аугуст Маке и рајнски експресионисти у Уметничком музеју у Бону прича на упечатљив начин причу о почетку 20. века. А он нас још увек дефинише и друштвеним и естетским последицама.

Епоха која је трајала скоро цели прошли век док је није заменило дифузно постмодерно доба на самим својим почецима је изродила низ авангардних уметничких покрета – од импресионизма с краја 19. века до надреализма и других „изама“. Посебно место, барем за мене, у свему томе има експресионизам.

При том Аугуст Маке у целој експресионистичкој палети заузима јединствену позицију. Одавно сам хтео да посетим изложбу у Бону.

Срећом, изложба је замишљена као дугорочна поставка. Прошле године сам је пропустио, али ове сам се нашао у Уметничком музеју који је и сам на неки начин уметничко дело касне модерне.

Експресионизам није хтео да ствара декоративне слике, већ се окренуо „агресивној деформацији“ облика. Као и кубизам, налазио је инспирацију у архаичном и примитивном. Банално је проглашено херојским, а грађанско „узвишено“ смешним. У поезији је естетика ружног заменила тежњу за складом.

Додуше, ту су песници стајали на плећима Бодлера и Рембоа, а сликари су могли да се позову на Лотрека, Ван Гога и Мунка. Песме Штефана Хајма или Готфрида Бена представљају најбоље примере како уметничка снага експресиониста ружну материју живота претвара у суштински лепе стихове. Свет индустријализације и масовног умирања у рату ионако више није могао бити изражен старим језиком.

На изложби је на једном сточићу био постављен примерак моје омиљене књиге из тог времена – Сумрак човечанства. Сећам се да сам мој примерак купио у једној антикварници у Регензбургу још почетком деведесетих. Ради се о значајној антологији немачке експресионистичке лирике. Песме су показивале исто што и боје – нови свет у свим његовим противречностима. Књига је настала 1919. Аугуст Маке је био већ пету годину мртав.

Али његова платна су живела. Плесач на жици пред којим се налазим сажима надолазећу епоху у једну од најзначајнијих ликовних израза. Није ли та фигура, која нас задивљује и са којом стрепимо, заправо наш свет који у све луђем циркусу прети да буде неповратно померен из равнотеже и да падне у провалију. Све то уз фанфаре забавног оркестра.

Изложба није замишљена само као презентација уметности тог времена већ и као реконструкција времена самог. На зидовима су поред дела сликара из Порајња, међу којима је најпознатији Аугуст Маке, истакнуте напомене о томе шта се тада градило, какав је био политички контекст, где је била наука са својим открићима. Укратко, свет је доживљавао до тада невиђено убрзање у свим областима, а уметност је нудила нови израз те динамике.

Пре једног века Аугуст Маке је организовао изложбу у Бону где је окупио дела експресиониста који су деловали на обалама Рајне. Тиме је желео да поред постојећих светских центара авангардне уметности, као што су Беч, Париз, Берлин и све више Њујорк, скрене пажњу на Порајње, где су у Бону, Келну, Диселдорфу такође формирао уметнички покрет на нивоу времена.

Аугуст Маке јесте авангардан по начину сликања, али његов свет још увек није свет изгубљеног велеградског појединца. Он пре слика изгубљени рај на чијем хоризонту се помаља индустријска епоха.

Деца на чесми са градом у позадини јесте слика која још увек садржи чедност епохе која је на измаку, мада је начин сликања већ у супротности са њом. Сетим се у каквом је свету Маке живео. Колонијалне силе немилосрдно освајају далеке земље и потчињавају народе.

На изложби читам податак да је Светска изложба у Генту 1913. на којој учествују 24 земље имала 10 милиона посетилаца. Она тематизује цвеће и – колоније. Гладиоле које слика Маке потичу са југа Европе, Блиског Истока или из Африке.

Егзотична туђина колонија оставила је трага и у делима експресиониста. Маке није изузетак. Са Паулом Клеом 1914. одлази на путовање у Тунис. Цртежи и акварели сведоче о том путовању.

Маке никада не слика потпуно апстрактно. Улични призори, паркови, пејзажи, архитектура и људи насељавају његов сликарски космос. Али и мртве природе као омиљен сликарски мотив од барокног седамнаестог века.

Макеова Мртва природа са чинијом јабука и јапанском лепезом показује да експресионистичка жудња за даљинама може да настани и платно без људи. Јапанска лепеза постаје део мртве природе.

Пут до овог платна је био помало номадски. Аугуст Маке је рођен јануара 1887. у вестфалијском месту Мешеде. Тамо је његов отац Август Фридрих доспео као инжењер који је градио пругу. Његова мајка Марија, мештанка, била је пекарева ћерка. Аугуст је био шесто дете – три сестре су умрле пре његова рођења.

Породица се одмах по дечаковом доласку на свет сели у Келн. Аугуст ту полази у гимназију, али породица се опет сели – овај пут у Бон. У бонској гимназији Аугуст Маке показује таленат за цртање и сликање и велико занимање за уметност.

Дечак на размеђу епоха

Надареном дечаку је шеснаест година када упознаје своју будућу супругу Елизабет Герхарт, ћерку бонског фабриканта. Од тог тренутка, она је његов најважнији модел. Направио је преко 200 њених портрета. На бонској изложби то је прва слика пред којом сам дуже застао. Елизабет са Валтерчићем.

Доказ љубави једног супруга и оца – у својој уметности он дакле није бежао од приватног живота, већ га је претварао у уметност.

Маке је имао среће јер је ујак њене супруге, берлински предузетник и колекционар Бернард Келер подржавао младог уметника. Против очеве воље Маке 1904. напушта гимназију у претпоследњој години да би се уписао на Краљевску уметничку академију у Диселдорфу.

Тамо је критиковао крути наставни програм, пре свега цртање према гипсаним одливцима. Академију је напустио 1906. Још претходне године је уписао курс на Диселдорфској занатској школи. Упознаје круг уметника око Диселдорфског позоришта и одушевљено прихвата понуду да ради сценографију и костимографију за низ представа.

Писац Вилхелм Шмитбон је овако описао деветнаестогодишњег Макеа: „Био је плећат и висок, здравог, насмејаног лица. Његова фигура, лице, глас на необичан начин су испуњавали нашу собу… Засуо нас је снагом и животном радошћу, за које смо мислили да их и сами имамо довољно.“

Да нисам прочитао овај опис уметника, не бих могао да претпоставим таквог човека иза чувеног аутопортрета пред којим стојим у Бону, више од једног века након његовог настанка. Помало хладно, неприступачно, можда чак и сетно делује Маке.

Први пут борави у Паризу 1907. године. У тадашњој планетарној престоници авангардних сликарских трендова импресионизам и фовизам остављају велики утисак на двадесетогодишњег немачког сликара. Наношење чистих боја на платно је оно што је као фасцинацију понео кући. Одлучио је да додатно студира код Ловиса Коринта у Берлину, једног од најзначајнијих немачких импресиониста. Тих шест месеци искористио је да обиђе берлинске музеје.

Већ следеће године путује у Италију, а 1908. одлази са Елизабет и њеним ујаком Бернардом Келером у Париз. Маке има улогу саветника за богатог колекционара који је наумио да допуни своју збирку импресионистичким платнима.

Град на хоризонту

У другој просторији су слике које већ јасно тематизују нову динамику света. У градовима су фабрички димњаци надрасли црквене звонике. Слика „Маријина црква у Бону са кућама и димњаком“ то најбоље оваплоћује.

Маке се добровољно јавио на једногодишње одслужење војног рока у Бону, потом су се Елизабет и он венчали јер је млада била – трудна. Наследство које је Макеова супруга добила од оца омогућило је безбрижан живот. 1910 је рођен син Валтер, а 1913. син Волфганг.

Оно што се на Макеовим сликама назире већ је стварност за милионе људи. Градови су нервозни, пуни депресије и дима. Нагло расту радничке четврти, уз њих касарне и улице црвених фењера. Највеће и најмаркантније грађевине – катедрале новог времена – постају железничке станице.

Од нервозног велеграда имућни људи су бежали на село, на обале језера, у планине. Одмор је био терапија. Путовало се возовима, пруге су залазиле у све забаченије крајеве. Вероватно је брачни пар Макеових те 1911. године управо возом отпутовао на југ према Минхену.

Педесетак километара јужно од Минхена, скоро на аустријској граници, налази се Тегернзе, језеро са истоименом вароши. Тамо су Макеови отишли на позив свог диселдорфског пријатеља, писца Шмитбона и његове супруге. У вароши на језеру је и рођен син Валтер. Скоро годину дана Макеови бораве у Баварској. У том периоду настају можда најзначајније слике.

Два пута сам се враћао једној од њих. Једноставно ме омађијала. Поља са поврћем су радикално остварила експресионистички постулат – банално је постало узвишено.

Маке је три године пре тога прошао је импресионистичку фазу. Али је под утицајем Анрија Матиса и сам почео да наноси чисту боју на платна. Експресија је одмах видљива, енергија неспутаних боја прелази на посматрача. Учествовао је на изложби групе Плави јахач 1911. Потом преузима и кубистичке па и футуристичке елементе. Али остаје свој.

Мада је већ један од виђенијих немачких сликара новог таласа, он не дели основни песимистички тон своје генерације. Његов поглед је ведрији, нема трагизма, лудила, велеградске неурозе. Маке је овим светом пролазио са животном радошћу, сликајући генерацијским језиком – али нешто другачије.

Августа 1914. један младић, једва седам година млађи од Макеа у Сарајеву пуца у Франца Фердинанда. Историја се згуснула и као вртлог увукла и сликара у свој вир. Мобилисан је као резервни подофицир и одлази на западни фронт.

Тешки губици у официрском кадру довели су до тога да је још у августу добио официрски чин. Са фронта пише кући најпре у свом оптимистичком стилу. Али ускоро се његове речи боје ужасима рата. Погинуо је код Марне септембра исте године у двадесет и седмој години живота. Две недеље пре тога одликован је гвозденим крстом. Сахрањен је у колективну војничку гробницу код француског градића Суена.

Његова посмртна слава је расла са послератним тријумфом експресионизма. Као осамнаестогодишњак читао је Шопенхауера и као цела експресионистичка генерација – Ничеа. За Макеа је живот био – дуги сан. Нешто од сновиђења увек видимо и на његовим платнима.

Нацисти су на својој озлоглашеној изложби Изопачене уметности 1937. изложили и његова дела. Али су их повукли са изложбе када су се побунили немачки Савез официра и Макеови преживели саборци, ветерани са Марне.

Тако су дела од којих се опраштам преживела да би ми подарила цело поподне уживања у животној радости једног човека који је сто година мртав.