Страх кроз призму хиперреализма Готфрида Хелнвајна пред бечком публиком

Готфрид Хелнвајн рођен је у Бечу 1948. године. Ту је студирао сликарство, у класи Рудолфа Хаузнера, најпознатијег аустријског представника фантастичног реализма.

Одатле је сачувао представу о постојању једне друге, магичне реалности, сакривене испод слојева бучног и видљивог. То је један извор његовог уметничког израза.

Други је реакција на тишину са којом се сретао у покушају да разуме улогу родитељске генерације у нацизму. Као да се нашао усред завере која није имала ни вође ни чуваре, само шапутање. Постао је Елфриде Јелинек визуалних уметности.

Од осамдесетих Хелнвајн живи између Лос Анђелеса и Вотерфорда у Ирској.

Кустоскиња изложбе Елзи Ланер истиче да су Хелнвајнова дела ванвременске изјаве против насиља и уништавања.

„Централни сликовни акценат је дете. Оно је константа у његовом опусу, метафора за страхове, изнурености, за рањивост. У суштини, то је симбол за дете у човеку. Има и неколико радова где су мотиви рањеници из Првог светског рата са лицима уништеним од шрапнела. Такве слике носе назив Праведници, али и њих Хелнвајн оставља у магли – да ли су то монструми, зли људи, или напротив жртве, особе које су у рату изгубиле душу и људски изглед“, објашњава Ланерова.

Хелнвајн слика на традиционалној матрици. Из историјског иконографског архива он захвата у тип Sacra conversazione, Богородице са свецима, који онда цинично окреће у еугеничну мајку са нацистима. Или се служи Рембрантовим Часом анатомије др Тулпа, па тај мотив травестира у иконографски тип Сретења, прве презентације Исуса у Храму.

Хорор не престаје ни када се у сценску кореографију убаце наоко безазлене фигуре из стрипа.

„Он слика хиперреалистично, имитира реалност, користи неподмитљивост и прецизност ока камере, али онда то пребацује у медиј сликарства и уједињује у великим форматима. Полази од реалног, али на путу ломи везу са стварношћу. Некад тако што убацује фигуре из стрипова, као Мики Маус који среће Хитлера, или нацисти у обожавању Марије с дететом. На моменте и саме стрип-фигуре постају застрашујуће“, каже кустоскиња Елзи Ланер.

У уметности хиперреалиста, у животу реалиста. Ако се избор сведе на Трампа и Бајдена, Трамп је бољи, говори Хелнвајн у интервјуима.

Његов глас био је један од првих са јавне сцене који је од Кијева захтевао да сместа почне мировне преговоре са Москвом. У ратовима који владају Хелнвајн је заштитник оних који нису имали избора, док је истовремено морални судија онима који су могли да бирају и изабрали рат.