Ин мемориам: Милутин Дедић 1935. - 2021.
Милутин Дедић, сликар, песник, вечито тумарало у потрази за својом воденицом
Ономад, пар дана пре него што ће доспети у корону, частио је тамјаником из Рајачких пивница, част је пала због најновије и последње књиге "Осмех винског духа". Књига јесте о вину и виноградарству, али је искуствена, дакле и аутобиографска.
Милутина Дедића зовем Питур, иако није само сликар.
Могао би бити и Проповедник вечног, иако није само Историчар уметности.
Биће и да је Певач природних лепота, премда није признати природословац.
Неки га убрајају у воденичаре, јер је велики позавалац мељавица, тражио је годинама своју, шацовао на стотине по забитима и буџацима, исписао луксузну књигу: "Воденица божија и ђавоља", оклевао у избору, и даље пробирао, распитивао се за још неке испод Јавора и Тресибабе, дописивао и доцртавао, никако да изабере своју.
Море му је суђено од рођења, али се рано удаљио, отпловио из Шибеника, свеједно, у свако доба дана и ноћи, знао је ко и где је све на пучини, дубине на којима леже потопљении славни, врстама једара за подврсте ветрова, морским рекама, како скупити со са стења, осладити прстаћима и срћанкама, доспети до најдубљих корала и сунђера.
Море му заувек таласало у даху, чак и кад је постао признати познавалац београдског боемског живота, ћакулао је усред скадарлијских виолина и дуванског дима. Опстао је у боемији све док су опстали и боеми. Показивао ми је места на којима је Зухо и неки други, значајнији ал' заборављени, нешто славно рекли или урадили. Све је то уредно забележио и сачувао за оног неког коме ће да треба.
Био је верник своје праве вере, са светим оцима је био на равној нози, приман је и у Хиландару широм раширених руку. Доносио је дарове, ал' био и дариван, код куће, пред спавање, смиривао се звецкањем завидне колекције кључева знаменитих здања и храмова.
Ја ћу га памтити као Величанствено је тумарало. Стизао је до места ван памети, спознао артефекате без порекла и резона, био код људи у нигдини. Знао је да су путовања књиге.
Бележи белешке, црта цртеже. Све заустављене ствари, ликове, пределе и ситуације, чувао је као зимницу у низовима пажљиво вакумираних кожних повеза. Требало га је баш умилостивити да вас удостоји тим деценијски гомиланим благом.
Од Питура сам научио:
- Од тумарања се расте.
- Од ходања се достиже.
- Време није залудна категорија али је неважно.
- Облаци, реке, планине, долине, језера и мора су у најближем сродству.
- Лоше околности су добар разлог да смислиш своје.
- Не обраћај пажњу на политику, она је увек џукачког порекла.
- Живот је племенита ствар, свима је дато да буду племенити.
Ономад, пар дана пре него што ће доспети у корону, частио је тамјаником из Рајачких пивница, част је пала због најновије и последње књиге "Осмех винског духа".
Књига јесте о вину и виноградарству, али је искуствена, дакле и аутобиографска.
Ето, и тај осмех је остао.
П.С. Снимајући серијал "Енциклопедија за радознале", читавих двадесет година тумарали смо уздуж и попреко по Србији, заједно са Милутином Дедићем, сликарем и историчаром уметности. Елоквенцијом је допринео да овај серијал буде такав какав јесте, а својом добродушности и хумором, помогао је екипи у неким напорним и заморним етапама. Заволели смо га са свим манама, без њега се није могло. Питајте екипу: Љубишу Митића, Перишу Ђинђића, Љубу Јовановића, Николу Јововића, Бранислава Димитрова...Искрено смо ожалошћени.
Коментари