Две награде у једној недељи – Милица Јефтимијевић Лилић о поезији, стварању и сусретима који остају

Плакета за животно дело на Европском фестивалу поезије и културе у Београду, као и повеља за допринос култури на Дринским сусретима, уручене су Милици Јефтимијевић Лилић, српској књижевници, уредници, књижевној критичарки.

Занимљиво је да је Европски фестивал поезије и књижевности ове године био на један другачији начин организован и у Народној скупштини Републике Србије, у клубу РТС-а, у кући Ђуре Јакшића. Било је неко специфично дружење, и Ви сте баш ту добили плакету за животно дело.

– Јесте, било је то изненађење за мене, у сваком случају. Врло је било необично да се писци нађу у парламенту, да говоре своју поезију, да се нађу и музичари, али се испоставило да је то добро место да се одатле пошаљу дивне поруке мира, љубави, хармоније, и да свет ипак буде свестан да су песници, уметници, добар део српског народа и сваког другог народа, и да треба да им се да простор такве врсте.

Наравно, врло сам захвална колегиницама које су организовале: Марија Живановић, Викторија Живановић и Светлана Митић, а пре свега, разумевање је показао и секретар за дијаспору, господин Станојевић.

Дакле, кад се људи мало потруде, ствари се промене, поезија одједном добије на значају, и одатле ће се вероватно изродити нова пријатељства, нови стихови, нови сусрети.

Занимљиво је да сте у истој недељи добили две награде за свеукупно стваралаштво. И сада, када већ говоримо о наградама, мене занима: има ли смисла књижевника питати шта значе награде и да ли утичу на стваралаштво?

– Знате како, награда свакако прија. То је најдиректнија потврда да оно што ви радите неко примећује, да неко вреднује, и нада све да се то некоме допада.

Али, суштински, за аутора је највећа награда само остварење, сам чин стварања. Док ви стварате, ви пролазите кроз преиспитивања, кроз неко сагледавање и сопствених могућности, и на крају крајева, кад добијете један резултат и кад сте задовољни, то вам је највећа награда. А ове формалне награде су више информација за друге.

Написали сте и издали 36 књига. Пишете поезију, пишете прозу, пишете књижевну критику. Мене занима где је у свему томе највише Милице Лилић.

– Најдиректнији одговор би био у поезији, јер се у њој одражава мој сензибилитет, моја осећајност, моја мисаоност и тако даље. Али свуда сам, наравно, присутна на један другачији начин, тако да ме то све комплетира.

У прози углавном се показујем као посматрач појава, људи, неких феномена у животу. У критици такође долази до изражаја моја аналитичност, моја потреба да уђем дубоко у суштину уметничког дела, да испитам себе, на крају крајева, колико сам ја способна да проценим стваралаштво других.

И, наравно, ту се негде, кроз све то, профилише се тај један мој лик и ствара се једна синтеза која, на крају крајева, мене чини онаквом каква јесам. А иначе, морам да кажем, тих 36 књига нису све оригинална дела; ту су избори поезије, ту су преводи на многе језике, и наравно, има доста и оригиналних књига.

Занимљиво је да су Ваша дела преведена на десетине језика. Мене занима како поезија стигне до подручја где се говори на арапском, на шведском, турском, бугарском, пољском. Какав је то пут?

– Поезија је као река. Она нађе пут, пробије се и стигне. За мене саму је, рецимо, изненађење да се све тако стекло, да постоји интересовање у свим тим срединама.

А ево конкретно, рецимо да кренемо од Италије. Мој сан је био да једну песму само имам преведену, бар једну песму на италијански. Наравно, друштвене мреже су мени много помогле, отвориле су ми пут.

И појавио се један конкурс на који сам се ја, и то са песмом о Косову, појавила и добила прву награду, медаљу са ликом Нерона, и то је био мој први одлазак у Италију. После тога су дошле многе друге. Тамо сад имам објављених неколико књига и много пријатељстава.

Дакле, и фестивали имају велику улогу. Ја сам се на тим фестивалима упознавала са другим колегама из других средина, и тако је онда поезија ишла.

Морам да кажем да се доста мојих песама са енглеског, преводи, конкретно на арапски, рецимо. Мада је био један човек, није више међу живима, који је први превео једну моју песму на арапски. Али, ето, напросто се отворе путеви и то стигне.

Радили сте, били сте човек ове куће, оставили сте богату архиву иза Вас. Оно што је важно, бавили сте се великим, значајним именима из света књижевности. Шта је Вама у тим разговорима било најважније?

– Пре свега, сусрет у најдиректнијем смислу са тако великим личностима које имају такав ауторитет. И ја сам, наравно, увек се добро припремала за такве разговоре, уочавала шта је код њих битно, настојала да сазнам и оно што није у књигама, што се може у непосредном разговору сазнати.

И некако, доста ми је значило њихово охрабрење. Кад би похвалили моја питања, па би рекли: 'Па, види се да сте песникиња', знате, као Миодраг Павловић, на пример, или Данојлић, покојни. То је било велико охрабрење и показивало је да ја идем у правом смеру, да сам на добром путу.

Желим да поменем као посебно сусрет са Владетом Јеротићем, с којим сам радила у његовом стану, овде са колегама сам била једну емисију. Потом је дошло време да он тражи да ја пишем поговор за једну од његових књига. За мене је то била тако велика част.

А да ли мислите да сте дали све књижевности или од Вас још можемо да очекујемо?

– Наравно, нисам. Ја имам у рукопису бар још једно 3-4 збирке поезије. Продубљује се мој мисаони процес.

Оно што сам ја запазила, да у животу постоји једна структура која је дата с рођењем свакој личности. Сад, од наше способности зависи колико ми можемо да препознамо то, да следимо и да истражимо шта је унутар тога што ми можемо још да дамо. Ето, ја се надам да то сведочење тог једног искуства нешто значи и да ће се и даље наставити.