Кајоко Јамасаки: Сада је прилика да градимо свог унутрашњег човека

Кајоко Јамасаки, професор јапанологије на Филолошком факултету у Београду, песникиња и преводилац, већ четири деценије, живи и ствара у Београду. Рођена је у граду Каназава у Јапану. Из Земље излазећег сунца, након завршених студија, запутила се на специјализацију у Сарајево и Љубљану, а потом је стигла у Београд где је на Филолошком факултету магистрирала и докторирала.

Ауторка је десетак књига поезије, више књига есеја и песничких антологија. За њу је поезија као ваздух, вода и светлост.

Преживели сте заједно са српским народом бомбардовање, а ево ових дана суочавате се и са епидемијом коронавируса. Како проводите дане у кућној изолацији?

- Тренутно сређујем своју библиотеку, ормаре, фиоке, уз радио Београд - Дивна емисија Моја књига у којој слушам гласове различитих боја.

Када је реч о епидемији, каква је ситуација у Јапану, да ли сте у контакту са својом породицом и пријатељима?

- И у Јапану има много проблема. Отказује се доста дешавања, иако нису још увели ванредно стање. Наша фамилија је добро. И блиски пријатељи.

Како се Јапанци односе према мерама које прописује држава у борби против епидемије и шта ми у Србији можемо да научимо од Јапанаца? Како се Јапанци понашају, како савладавају страх и панику?

- Јапанци су дисциплиновани. Народ води рачуна о хигијени, а чистоћа је језгро шинтоистичке културе. Беспрекорно су чисте улице, станице, паркови ... Хигијенске навике чине део живота: породично васпитање и школска едукација играју битну улогу. На пример, у школама се деца уче о значају прања руку. У Јапану су аутобуси и возови беспрекорно чисти, јер се чисте више пута у току дана, а тоалети на станицама чисти и има сапуна (!). То бисмо могли применити у Србији. Али, Србија одлично функционише када је ванредно стање. Мислим да сте се добро организовали у борби против вируса. У Токију је скоро немогуће увести ванредно стање: превелики је број становника.

О чему размишљате ових дана? Шта читате? Да ли нешто ново пишете?

- Ово ванредно стање ме подсећа на јапанску средњовековну књижевност, коју су створили будистички испосници у самоизолацији, за време ратова. Лишеност слободе кретања је добро искуство за нас: тек тада можемо истински ценити слободу и смисао живота. Забрана физичког виђења са блиским буди искрену чежњу за сусретањем, продубљује љубав и узајамност. Ова пошаст је велика опомена човечанству. Пребрзо живимо, све брже и брже. Брза зарада, брза храна, брзи резултати. Брзо памћење, брзи заборав... Чему то? Сведоци смо да се шири невероватном брзином куга по целој планети.

То је наличје високотехнолошког удобног друштва, у коме је могућа брза размена информација али кретања. Брзина нас доводи у хладан и сиромашан свет у коме није више дозвољен телесни додир. Надајмо се да је то само привремено стање. Али управо зато је сада прилика да градимо свог унутрашњег човека. То је једини начин да сачувамо љубав, лепоту и наду. Веру у живот. Шта читам? Док сам чекала ред у пошти, рано јутрос, читала сам песме Јехуда Амихаја. Предивно. Поезија је увек лековита. Она нас дарива светлошћу.

Да ли се сећате времена када се у Вама пробудио песник?

- Када је почела да се распада Југославија, написала сам прву песму  Птица, Ана. То је мој почетак, 1991. година.

Пишете на јапанском и на српском језику. Да ли је важно на ком се језику пише поезија, како Ви гледате на поезију данас?

- Два језика чине моје песничко биће. Сваки има свој мирис, музику и укус што дугује колективном памћењу. Али, поезија указује на онај свет који се шири иза свих језика, на небески свод. Данас, чини ми се, поезија има много важну улогу: људима повратити радост живота. И вредност сваког живота. Киш је рекао: „Све се понавља, бескрајно и непоновљиво." Поезија је као ваздух. Она је неприметна. Када сте здрави, нисте свесни да дишете. Али без ваздуха не можете да живите. Читање или писање поезије је духовни респиратор.

Преводите српске писце на јапански и јапанске на српски језик. Ваша мисија превођења има за циљ да Јапанцима приближите Киша, Андрића, Пекића, Црњанског, а да нама овде представите најбоље писце Јапана. Да ли сте остварили своју мисију?

- Осећам се увек као почетник у том послу. Једна и друга књижевност су бескрајно богатство. Тренутно пишем поговор за збирку Андрићевих приповетки на јапанском. После тога чека ме Црњански, Дневник о Чарнојевићу. Што се јапанске књижевности тиче, волела бих да саставим антологију савремене поезије.

Предајете јапански језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. О чему посебно разговарате са својим студентима?

- Мој задатак јесте да им пренесем лепоту јапанске књижевности. Верујем у њену снагу, која нас покреће. Књижевне речи тихо доносе нову промену нашем унутрашњем простору. Суптилност јапанске поетике, надам се, доноси нови поглед на свет, ширећи видик младим српским читаоцима.

Јапанска култура вековима има један модел понашања и континуитет. Шта бисте пренели из јапанског модела у Србију?

- У јапанској култури постоји стилизованост понашања. На први поглед делује да Јапанци немају спонтаност или слободу. Међутим, то омогућава организованост у колективном раду. Мање приче, више рада. То је, мислим, добра страна јапанског менталитета.

Прошле године у Јапану сте добили награду за књигу „Хлеб и дивље јагоде" која је објављена у Јапану. Шта је тема Ваше књиге?

- Награда носи велико име јапанске древне списатељице Мурасаки Шикибу, што ми је велика част. Књига садржи скоро 40 разговора са пријатељима који су имали избегличко искуство: из Босне, Хрватске, са Косова и Метохије. То су животни и поетски одговори на моје кратко питање „Испричај ми о рату кроз храну". Храна је као поезија, јер може да избрише све могуће разлике: идеологије, националност, религију… Храна нас спаја као што нас спаја поезија. Имала сам одличне саговорнике, међу којима је Љубица Милетић. Она ми је рекла овако: „Храна је успомена, кување је васкрсење." Живот је поезија!

За крај разговора, шта бисте поручили свима онима који су у својим кућама и чекају да ови дани епидемије прођу? Које књиге препоручујете да читају.

- Ex Ponto и Немире. Ове ране Андрићеве књиге су управо настале на основу његовог искуства тамновања. У њима су снажне али лирске слике света. Поред тога, препоручила бих Охридски пролог Св. Николаја Велимировића. Лепо је читати његове речи сваког дана. Једноставне и дубоке. Сетимо се да је и Св. Николај био заточен у Дахау.

Велика дела су често плодови изолације, заточништва. Поезија се храни несрећом. Управо зато, улога писањих речи јесте да нам дарују светлост у густој магли. Да нас у самоћи подсете да постоји међу нама љубав.

Број коментара 3

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

понедељак, 25. новембар 2024.
2° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње