Сири Хуствет: Свет се одједном смањио

Сири Хуствет живи у Бруклину, мирном предграђу Њујорка, данас најугоженијег америчког града од пандемије вируса корона. Као и сви становници Велике јабуке, проводи време у изолацији која јој, каже, пада мање тешко него осталима, јер годинама ради „од куће“ и то по уходаној рутини – пет сати писања, четири сата читања, а затим остале активности. Каже да јој у овој изолацији коју проводи са својим супругом, славним америчким романописцем Полом Остером, највише недостају друштвени живот и пријатељи.

„Промене у мом животу су мале кад их упоредим са променама код других људи: код оних који су остали без посла, здравственим радницима који раде без одговарајуће заштите, код оних који живе сами, да и не помињем људе који су тешко оболели и умиру по болницама док њихове породице које не могу да буду уз њих. Зато не могу да се отргнем снажном утиску да се све променило, а моја свакодневица, некада испуњена жељним ишчекивањем сваког новог дана, сада је прожета некаквом злом слутњом и неспокојем“, каже Сири Хуствет у ексклузивном разговору за РТС.

Да ли вам самоћа, која је сваком писцу неопходна, изгледа другачије откако је епидемија узела маха? Може ли се некако упоредити осама уметника са самоћом на коју смо сви овог пролећа приморани?

– Чињеница је да смо сви ми и споља и изнутра друштвена бића. Можда је неком ко редовно проводи више сати сам лакше да поднесе ову наметнуту изолацију. Верујем да чак и они који из свега овога изађу без већих губитака (смрт ближњих или животна радост која је заувек изгубљена) никад неће заборавити ову епидемију. Сећаће је се као времена у којем им је у неподношљивој мери било ускраћено све оно што воле или, пак, као времена нових спознаја и неочекиване креативности.

У својим романима али и у стручним књигама бавите се темама из области психијатрије и неуронаука. Пишете о неким дубоко укорењеним људским страховима и стрепњама који у одређеном тренутку у животу доводе до појаве озбиљних психичких проблема или ломова. Чини се да не можемо знати шта ће се десити са нашом психом кад све ово буде било иза нас...

– Ово није први пут да је једна епидемија узрок страха и изолације. Епидемије куге у Европи донеле су страх и смрт. У прологу Декамерона, Бокачо описује различите реакције на кугу. Пандемија шпанске грознице 1918. године однела је педесет милиона људских живота. Тада, као и сада, људи су реаговали на различите начине.

Зашто неки људи ужасавајуће догађаје преживе показујући невероватну снагу а други не, остаје психијатријска и неуролошка мистерија, премда неке претпоставке постоје. Нико не зна како ће свет изгледати после вируса корона. Неке земље су у овој борби успешније од других. Ми смо, у Америци, подбацили јер одлуке доноси погубно лоша и неспособна Трампова администрација. Надам се да ће ово бити прилика за нас као државу да се присетимо тога ко смо.

Њујоршке авеније, као и градови широм света, подсећају на сценографију из постапокалиптичних филмова. Такве слике смо виђали у научној фантастици или у дистопијским романима... Можете ли да замислите како ће књижевност и уопште уметност изгледати после ове пандемије?

Оно што је извесно – свет се одједном смањио, сви смо угрожени и смо сви заједно у овоме. Ако планета опстане, а требало би да преживи ову пандемију, опстаће и људска машта, та способност да замишљамо и оно чега нема. Људска креативност је давнашња тековина.

Поменули сте постапокалиптичне филмове и научну фантастику. Они су, баш као и палеолитски цртежи и скулптуре, плод људске маште. Верујем да ће ова пандемија послужити као инспирација за многобројна уметничка дела – добра, лоша и осредња...