Тања Мандић Ригонат: Занима ме шта се дешава иза леђа вируса

Редитељка у изолацији. Шта то значи и како у Вашем случају изгледа?

– Прве дане изолације сам преспавала. Можда због умора после рада на представи Дабогда те мајка родила, а можда је то било оно класично негирање проблема кроз бекство у сан. А онда сам се пробудила из тог стања као прилично рационална и практична особа.

Не знам шта је дубоко у мени и шта ће изаћи из мене кад све ово прође, колико потискујем страхове, али до сад нисам имала нападе панике. Читам, гледам филмове, вежбам, идем у виртуелне шетње по музејима, телефонирам, дописујем се са пријатељима и смејем се порукама које круже. Лековитост хумора је огромна..

Померен ми је почетак проба на новој представи у Хрватском народном казалишту у Ријеци. Правила сам поделу гледајући снимак аудиције. Редитељски део мене функционише у постављању питања у чијем смо филму тренутно, ко га је режирао – природа или човек? Да ли смо у једном великом експерименту морбидног, патолошког, циничног, невидљивог сценаристе или смо у игри случаја за који нисмо били планетрно спремни, онако ушушкани у великој илузији о цивилизацијској супериорности.

Готово читав свет је у изолацији и у опасности од опаке болести. Преко ноћи се све променило. Како размишљате о свему томе?

– Све што нам се догађа описао је Албер Ками у роману Куга, и тај роман, који сам раније доживљавала као егзистенцијалистичку алегорију, сада, кад сам га поново читала, доживела сам као хронику садашњег тренутка давно написану. Хронику ситуација, поступака, питања која постављамо о индивидуализму, слободи појединца, општем добру, солидарности. Лекар, главни лик у роману служи људима, пацијентима. У служби је животу.

Можда је ово прилика да сви будемо као тај лекар, да служимо свему ономе што оснажује живот. Можда ће ова ситуација дати шансу једном бољем свету, а можда ће све ово бити само увод у један опаки тоталитарни поредак планетарних размера. Желим да верујем у први сценарио. Овај вирус демаскира болести система, једног света постављеног наглавачке као врсни аналитичар. Не знам да ли стварност копира уметничке и филозофске фикције, да ли је све што живимо остварена дистопија, фикција која је окупирала реалност. Пошто је ово и медијски експониран вирус који је потопио све друге теме, занима ме шта се дешава иза леђа вируса.

Какве поуке можемо да извучемо када све ово једном прође?

– Кад све ово једном прође – лепо звучи. Али нека прво прође. Куга у роману траје од пролећа до зиме, како се изненада појавила, тако је изненада и нестала. После куге, људи који су живели у изолацији имали су потребу да се снажно загрле, љубе, воле, друже. Ово што је сада превентивна социјална дистанца надам се да неће остати као неки трајни тик .

Два дана пре премијере представе Дабогда те мајка родила коју сте по роману Ведране Рудан режирали у Атељеу 212 је све стало. Колико та представа има везе са овим што ових дана живимо?

– Представа је преиспитивање односа мајка-ћерка, родитељ-дете, суштинског односа и та тема се не мери аршинима тренутка, јер припада корпусу свевременог.

Позоришта своје представе ових дана приказују преко друштвених мрежа. Пар хиљада људи је у директном преносу на јутјуб каналу Народног позоришта гледало снимак представе Иванов коју сте режирали по Чеховљевом комаду. То је једна такође нова ситуација и необичан феномен?

– Сада људи имају више слободног времена, и онлајн репертоари доносе им у домове могућност да виде представе за које можда нису имали ни времена ни новца да их виде. Гледаност представа сведочи о потреби људи за уметношћу.

Али, позориште тражи публику, живу реч, директан контакт, заједништво... каква је то уметност?

– Позориште је непосредна, жива размена, заједничко дисање уметника и публике. Оно је уметност тренутка која идеално имитира пролазност живота. У позоришту је тренутак непоновљив, а на снимку он постаје вечност. Кроз коментаре публике на фејсбук страници Народног позоришта добијамо повратну реакцију која је драгоцена.

Шта уметност значи у оваквим околностима?

– Уточиште. Ерос. Ескапизам. Завођење и кроћење страха од смрти и болести. Начин живота. Желим да верујем да је ово и нека врста културне револуције, која ће оставити трага у свима нама. Ово је И ситуација која потврђује да уметност није тек привезак на кључевима живота, већ дубинска потреба човека, као потреба за љубављу и слободом.