Човеку нису потребни ни анђели ни демони, довољна му је сопствена деструктивна природа

Аутор је романа Константиново раскршће, Дуге ноћи и црне заставе, Знамења анђела, Каинов ожиљак (у четири руке, са Владимиром Кецмановићем) и Олујни бедем, затим прозних збирки Лева страна друма, Low Life и Кишни пси.

Заједно са писцем Владимиром Кецмановићем и стрип цртачем Драганом Пауновићем објавио је илустовану трилогију о Немањићима коју чине књиге У име оца, Два орла и У име сина.

Један је од сценариста серије Сенке над Балканом, у режији Драгана Бјелогрлића. За роман Константиново раскршће овенчан је наградом „Милош Црњански“.

Како Ви као писац видите актуелну ситуацију у којој се налази наша земља, али и читав свет у борби са епидемијемом коронавируса?

– Нисам сигуран колико је моје мишљење као писца у овом тренутку битно и компетентно, али имам поверења у стручне људе који нас „воде“ кроз ову кризу.

Ту сам сличног става као Јирген Клоп, тренер Ливерпула, свако треба да ради свој посао и да препусти стручним људима да одлучују о стварима у које ми остали нисмо упућени. У кризним ситуацијама нема места за неучинковито паметовање.

Када видим каква је ситуација у другим земљама, нарочито у Италији и Шпанији, схватам да смо ми ипак многе мере предузели на време и ефикасно. Нарочито је импресиван напор и одговорност медицинског особља, полиције и војске. Верујем да су многи који годинама испразно мантрају да нам не треба војска коначно схватили да је она један од стубова државе и да не служи само када избије рат.

Такође, надам се да ће се након овог много више улагати у здравствени систем него до сада.

Колика је морална одговорност појединца и шта може свако од нас да учини на личном плану?

– Свако полази од себе. То нам је лекција. Менталитет људи на Балкану се често своди на две чувене реченице: „Други је крив“ и „Држава да уради нешто“. Е, па не може тако. Ако неког заразиш Ковидом, ти си крив. А држава, то смо ми. Свако од нас. Појединачно и заједно, а не само они који су власт и бирократски апарат.

Људи овде често воле да делегирају одговорност, да бришу руке од свега, да чак и за личне проблеме, неуспехе и неоствареност увек криве неког другог, политичаре, лекаре, чиновнике, певаче, глумце, пекаре... Зато по друштвеним мрежама толико бесних, острашћених „упирача прстом“, који, као са Олимпа, убеђени у своју моралну и интелектуалну супериорност, упиру оптуживачки прстом и говоре: „Он је крив“, „Она је крива“, „Требало је овако или онако“...

То лудило, видели смо, зна да оде толико далеко да се указује на фризуре и стил облачења угледних епидемиолога, спрда се са јавним личностима оболелим од короне у стилу „ако му је, сад нека види како је“, ликује се над туђом несрећом, распредају се белосветске завере и сумануте теорије, пада у религијски и ини фанатизам...

Наравно, политиканство и странчарење није престало, само је добило нови облик и другачије теме. Ова епидемија је, нажалост, као на скенеру, показала какав је један део нашег друштва. Када све ово прође, а проћи ће, можда ћемо и научити нешто из свега.

А можда ће, баш као и много пута у прошлости ових простора, све убрзо постати „вода испод моста“.

Како Ниш живи ових дана будући да институције културе не раде? Да ли су се установе културе организовале да своје садржаје на другачији начин понуде грађанима?

– Нишлије су углавном дисциплиновани, већина грађана је схватила ситуацију озбиљно, и у складу са тим се понашају. Постоје, наравно, неки неодговорни појединци, али то су ретки случајеви.

Установе културе су се прилагодиле новонасталој ситуацији. Народно позориште, на пример, на свом сајту ради стриминг представа. Многи нишки уметници се од куће труде да олакшају суграђанима тешке и дуге дане изолације, писци објављују своје романе у наставцима, музичари су нарочито активни...

Недавно је Дејан Најдановић Најда, певач групе „Смак“, одрадио једночасовни концерт из своје дневне собе.

Ових дана је објављена луксузна едиција Сенке над Балканом од пет књига. Прва књига о Мустафи Голубићу је ваше ауторско дело. Да ли сте поносни на посао који сте урадили као сценариста серије?

– Поносан сам на сваки посао који сам радио, на сваку објављену књигу и написан сценарио. Сенке нису изузетак. Нарочито сам поносан на серијал Историја Ниша, чији сам сценариста а чија прва сезона је недавно ишла на јавном сервису. Надам се да ћемо на јесен гледати и другу.

За Вас кажу да сте најбољи промотер Ниша. Истражујете и пишете о свом родном граду и откривате све оно што је заборављено. Богата историја Ниша и његови знаменити људи нашли су своје место у Вашим романима, стрип издањима, телевизијским серијалима. Откуда толика посвећеност нашој прошлости, посебно митовима?

– Пошто смо саградили кућу на друму, историја нас није миловала и, нажалост, није нас мимоишла ниједна катаклизма која је задесила овај део света. Тако је и Ниш град који је безброј пута рушен и грађен па опет рушен... У двадесетом веку – чак три пута. Тај галиматијас догађаја, личности, легенди, то је нешто врло инспиративно за писца историјске фикције.

Погледајте само шта се све десило том граду у само две стотине година, од битке на Чегру до данас, то је материјал за десетине романа. Надам се, искрено, да ће Ниш коначно добити и неку историјску серију или филм, јер то заслужује, да не будемо само познати по Зони и Ивковој слави.

Написали сте роман Константиново раскршће и текст за представу Константин која је изведена у нишком Позоришту, а посебно је занимљиво ваше стрип издање Константиново раскршће. Шта Константин представља за Ниш и можете ли нам испричати неку мање познату причу о њему која је везана за Ниш?

- Константин је један од највећих владалаца, визионара и реформатора у историји цивилизације и он је, буквално, симбол Ниша и најзначајнија особа која се родила у њему.

Ипак, верујем да мало ко зна да он није светац заштитник Ниша већ је то - свети Прокопије, чије мошти су биле у граду до турског освајања 1386. што сам, између осталог, описао у роману Олујни бедем.

Друга занимљивост је да је Константин озбиљно разматрао Ниш као престоницу читавог царства, ко зна каква би историја града била да није место њега изабрао мало насеље на Босфору које је касније добило име Константинопољ, а данас га знамо као Истанбул.

Како проводите време у изолацији, о чему размишљате ових дана, да ли пишете?

– Није ми први пут да сам у сличној ситуацији, тако да могу да кажем да сам добро
„утрениран“. Са само девет година сам прележао реуматску грозницу, то је било моје прво  искуство са изолацијом, болницом, болестима.

Онда су дошле деведесете, криза, сиромаштво, на крају те деценије, и агресија НАТО пакта, бомбе... Након тога сам отишао у војску, само десетак дана пре атентата на премијера Ђинђића, тако да ме је ванредно стање затекло у строју. После тога сам био прекомандован у Копнену зону безбедности, пошто сам био припадник Приштинског корпуса.

Знам како су дуги и бели дану у болничком кревету, знам како је бити у подруму док те гађају бомбама, знам како је спавати у просторији са још 60 других људи, познато ми је како је бити на стражи у планини, без струје, текуће воде, са ограниченим следовањима хране...

Тако да ми све ово не пада тешко као многим другима. Животно искуство ме је очеличило. У изолацији доста читам, гледам филмове и серије, слушам музику...

Пратим шта се дешава, али се трудим да игноришем таблоиде и друштвене мреже које су извор дезинформација и негативне енергије. Наравно, пишем сваког дана и прилично сам продуктиван.

Радим симултано на сценаријима за стрипове и серије, пишем и кратке приче а
управо сам завршио рукопис кратког романа Дукат за лађара, који је наставак романа Олујни бедем. Трудим се да размишљам позитивно и не будем фаталиста и песимиста.

Многи писци су велике епидемије користили као мотиве за своје романе, мислим на Камија, Сарамага, Пекића, Журића. Да ли Вам ситуација у којој се налази свет не личи на један добар сценарио за роман?

– Писаће се о свему овоме, снимаће се филмови, серије... Баш као и о свим великим катаклизмама и ломовима у историји цивилизације. Мени лично је и до сада доста инспиративна била сама тема апокалипсе тј. смака света која се провлачи кроз историју читаве цивилизације. Нема културе или нације која нема неки свој мит о смаку света, од нордијског Рагнарока до библијског Потопа.

У једној мојој причи, објављеној пре неколико година у збирци Кишни пси, свет је сатрт епидемијом и ратовима, Београд је потопљен, а Ниш је постао престоница Србије. У другој, безимени анђео хода уништеном земљом као својеврсни хроничар пада човечанста и узрока за тај пад као што су: похлепа, бахатост, отуђеност, безочна експлоатација природе, сурови корпоративни капитализам, друштво спектакла...

Тај анђео у једном тренутку каже да ће смак света доћи оног тренутка када у људима ишчезне последње сећање на Рај. С друге стране, Иван Косанчић у мом роману Дуге ноћи и црне заставе тврди да анђели никад неће престати да шапућу, тј. да нас штите.

Нажалост, проблем са данашњом цивилизацијом јесте у томе што човеку, изгледа, не требају ни анђели ни демони, довољна му је, видимо, сопствена деструктивна природа.

На крају разговора шта предлажете за читање у овом периоду изолације?

– Не бих људима да предлажем дела која су сад „актуелна“, као што је Камијева Куга, рецимо, већ мислим да је људима потребна одређена доза ескапизма и маште која ће их бар мало изоловати од сурове стварности.

С тим у вези, предлажем следеће књиге: Капут од маховине – Стефана Тићмија, Сродне душе –Владимира Вучковића, Сунце овог дана – Владимира Пиштала, Звездана прашина – Нила Гејмена, Маслачково вино – Реја Бредберија, Силмарилион – Џ.Р.Р. Толкина, Сто година самоће – Габријела Гарсије Маркеса, Лева рука таме – Урсуле Легвин и Хадријанове мемоаре, моје омиљене списатељице Маргерит Јурсенар.

Такође препоручујем стрипове које објављују наши издавачи „Систем комикс“, „Дарквуд“ и „Весели четвртак“.