Гладијатор II: Шта мисле историчари о веродостојности догађаја приказаних у филму
Двадесет четири године након „Гладијатора“, Ридли Скот се вратио са свеобухватним наставком своје епске приче. Захваљујући врхунскоj компјутерски генерисаној слици, величанственост Рима – и његов пад – никада нису изгледали тако запањујуће уверљиво. Али који од ових ликова су засновани на стварним личностима – и колико се њихове судбине поклапају оном коју имају у Скотовом наставку?
Радња филма Гладијатор II дешава се скоро две деценије након збивања у оригиналном филму, за време владавине цара Каракале (кога тумачи Фред Хечингер) и Гете (Џозеф Квин) почетком 3. века нове ере.
Филм прати Луција (Пол Мескал), Максимусовог сина (Расела Кроуа). Сада одрастао, Лиције живи у древном северозападном афричком краљевству, Нумидији, под маском новог идентитета да би се заштитио од политичких интрига у престоници.
Када римске снаге, предвођене трибуном Марком Акацијем (Педро Паскал), нападну Нумидију, догађа се трагедија. Луцијева жена је убијена, а он заробљен. Као роба купуио га је Римљанин Макрин (маестрално га је приказао Дензел Вошингтон), и води га у Рим. Тамо је приморан да у бруталном свету гладијаторских борби, свом отмичару донесе профит.
Али који од ових ликова су засновани на стварним древним људима – и колико се њихове судбине поклапају са оном коју имају у Скотовом наставку?
Почетна сцена инвазије у Нумидији, смештена у 200. годину нове ере, одступа од стварне историје. Након победе Јулија Цезара у бици код Тапсуса 46. године, Нумидија (данашњи Алжир) је подељена. Источни део формирао је провинцију Африка Нова, а западни регион око Сирте постао је римска колонија.
Почетком III века нове ере, римски цар Септимије Север (који није приказан у филму) од Нумидије је направио независну провинцију.
Филмски приказ бунтовног нумидијског града више личи на разиграни француски стрип, Астерикс и Обеликс, где мало село пркоси римској доминацији. Уместо да одражава сложеност римског империјализма, филм усваја стереотип малене, несаломиве групе која се бори против империје у снажно утврђеном лучком граду.
Ово мешање мита и историје изазива сензибилитет стрипа пре него озбиљан историјски наратив, дајући предност спектаклу над прецизношћу.
Преправљање историје за потребе филма
Филм ставља Каракалу и Гету у центар политичких интрига. И то упркос чињеници да су прави царски наследници били још само деца, у то време око девет и десет година.
Представљање младих момака као лукавих политичких манипулатора је део који би чак и најмаштовитији сценариста тешко могао да одбрани. Штавише, 200. године наше ере, њихов отац Септимије Север је још увек био веома жив и контролисао је царство, настављајући своју владавину још 11 година.
Затим ту је Лусила (Кони Нилсен), друга ћерка Марка Аурелија. Филм јој даје истакнуту улогу, иако је, нажалост, у стварном животу погубљена око 181. или 182. године – скоро две деценије пре догађаја Гладијатора II.
Портрет Макрина је још један историјски погрешан корак. Иако је дошао на власт под Септимијем Севером и Каракалом, Макрин је постао цар тек 217. године.
Филм драматизује Макринову улогу тако што га приказује како наводи Каракалу да убије Гету, па чак директно убија Каракалу у Цирусу максимусу, додајући још један измишљен слој историјским догађајима. Али у ствари, иако је Макрин био умешан у заверу за елиминисање Каракале, он није физички убио цара.
Историјски извештаји попут оних Касија Дија или Хисторије Августе не подржавају филмски приказ Макрина који убија Каракалу пред публиком.
Каракала је заправо убијен 217. године нове ере током путовања од Едесе у Турској до Каре у Сирији. Убица, војник по имену Марцијал, задао је Каракали смртоносни ударац, наводно по налогу Макринових присталица, који су покушали да га уздигну на трон.
Остављајући по страни нетачну временску линију, филм је раскошан приказ римског начина живота у средњем царском периоду. Уз импресивне сцене битака, дуеле гладијатора, велике свечаности и задивљујуће костиме, још увек имају у чему да уживају, чак и најортодокснији познаваоци историје.
Коментари