Синиша Павић - сценарио по којем живимо од Тита до наших дана

Његове серије одувек су изазивале полемике. Оне из периода бивше Југославије нико није доводио у питање, рецимо до "Бољег живота" мада је и ова серија која је заправо окончала југословенску еру ТВ стваралаштва, подигла прашину међу званим и незваним  критичарима. Устаљени део елите често оспорава рад и стваралаштво Синише Павића, због честих репродукција садржаја, али и уз коментаре да се ништа ново и актуелно у његовим телевизијским остварењима не може пронаћи.

Ипак, Павићево ТВ стваралаштво успело је да оживи иронију и цинизам које памтимо код Бранислава Нушића или Јована Стерије Поповића, јер одређује културни, друштвени па чак и политички контекст овог простора. Поред тога, актуелност свакодневних животних дешавања одржава радње тих серија, али и реплике живим и често непревазиђеним.

Синиша Павић, зато, није само аутор једног века, раздобља или епохе. Његов приступ при сагледавању друштвено-политичких догађаја, али и свакодневице појединца чини стваралаштво двосмисленим, интригантним, заводљивим.

Доба невиности

Синиша Павић, један од најзначајнијих сценариста и писаца, рођен је 22. јануара 1933. године у Сињу. Географске одреднице попут родног града, Београда, али и Власотинца су поред његовог формалног образовања положили темељ за изузетан рад у телевизијској индустрији и култури широм бивше Југославије.

Један од најбољих наратора, драматурга, креатора дијалога, али и ликова почео је с писањем у раном периоду живота. Таленат је изразио, према властитом признању, на једној од радних акција када је добио задатак да напише комад који је изведен уз логорску ватру. Ипак, Павић се определио за Правни фаукултет у Београду на коме је дипломирао као један од најбољих студената у генерацији 1956. године. Најпре је радио као приправник у републичком министарству просвете, а потом и као судија општинског суда. У том периоду писао је романе, а 1966. године Вишња на Ташмајдану је добила епилог у виду штампаног издања, а две године касније је и екранизована.

То је био период када се Павић, условно речено, растајао са једним периодом живота који је изванредно описао. Одјек младости, безбрижности и ведрине, а могло би се рећи да је направио и омаж младости генерацији људи рођених у међуратном периоду.

Занимљиво је то да је Васко Попа био рецензент Вишње на Ташмајдану.

Такозвано доба невиности у каријери Синише Павића било је време експериментисања и учења, али и полазна тачка која је поставила основе за будући рад. Његови почеци при одабиру тема, сагледавању и изношењу проблематике, креирању радње, као што је однос двоје младих у поменутом филму, показали су потенцијал који ће касније развијати и усавршити.

Доба талента

Телевизија је шездесетих година била атракција, али је већ у наредној деценији узела пуни замах, јер је све више креирала играни садржај. Павић је са Дипломцима, а касније и као сарадник на сценарију Позоришта у кући, Отписанима, али и у филму Није него, који је снимљен по мотивима његове приче, пронашао пут којим ће се кретати у наредном периоду каријере.

Још у релативно раној фази стваралаштва, Павић је ухватио корак с временом, успео је захваљујући техничком напретку и средствима масовне комуникације да формира телевизијски укус југословенског друштва коме је недвосмислено кроз остварења нудио оптимизам у ноћном термину.

Доба превода телевизије на југословенски језик

Годину дана пре премијерног емитовања Мућки, хумористичке серије аутора Џона Саливена, на Би-Би-Сију, на Телевизији Београд емитована је серија Врућ ветар. Познато је да је приказивана и ван граница Југославије, те да су глумци, у првом реду Љубиша Самарџић, стекли велику популарност.

У пустоловинама, Павић је јунаку, Боривоју Шурдиловићу кога игра Самарџић, меланхоличном, несналажљивом, али и непогрешивом идеалисти, доделио судбоносну улогу у расплету посттитоистичког друштва. У Врућем ветру Павић је почео да се бави актуелностима кроз непогрешиву карактеризацију ликова који се дословно срећу у свим сегментима друштва.

Доба мегасерије која је променила лице и наличје телевизије

Бољи живот био је спој сапунице, комедије и драме. Једна од најгледанијих серија на простору Југославије и броји 82 епизоде. Премијерно је емитована у периоду од 1987. до 1991, а после је доживела бројне репризе. Последња је која је снимана и емитована на територији СФР Југославије.

Поред незаборавних глумачких рола, свакако је упечатљив и период којим се радња серије бави. Илустративни пример Павићеве политичке генијалности коју је протурио као својеврсну иронију, може послужити и пример на крају серије Бољи живот оличен у дијалогу Јатаганца и Рапаића.

У тој сцени, препуној нејасноћа, направљен је омаж вишедеценијским превирањима у Комунистичкој партији Србије који су кулминирали Осмом седницом 1987, када и почиње емитовање Бољег живота. Јер, иако је долазило време тржишне економије и национализма са Слободаном Милошевићем на челу, Павић је приказао да заправо не долази ништа ново. Већ да с Рапаићем долазе кадрови који су изгубили битку у унутарпартијским борбама. Јер, како је то Павић написао, "Рапаић је свеж као сува шљива". 

- Е, свака ти част Рапаићу...

- Ма, пусти мука ми је од свега

- Па, јеси ти тамо ишао да говориш за мене или против мене?

- Ја сам говорио за тебе, али не могу против себе.

- И ти испаде нов!? Па, ниси био нов ни за време Брионског пленума, свеж си к'о сува шљива, јеботе Бог.

Са социолошког аспекта, ова серија је била успешни пример домаће продукције који је могао да се упореди са западним серијама у погледу квалитета и привлачности у праћењу. То је утицало на развој других медијских пројеката, али и серија.

Доба декадентне фазе

Најважнији Павићев сарадник приликом писања сценарија била је његова супруга Љиљана, те је неправедно занемаривати њену улогу у историјском развитку плодоносног писца и ствараоца. 

Павићи су се у свим серијама бавили већинским делом друштва, притом обухватајући сваки сегмент, односно подсистем у друштву, приказавши егзактно и концизно све добре и лоше стране.

Један део критичара, истицао је да је њихова декадентна фаза почела са Срећним људима, а да је окончана с Белом лађом. С тим што се не могу само критички и кроз мањкавости посматрати ове серије. Павић у овим делима истражује мрак у свакодневном животу, што је типично за декадантни приступ.

Серије нису усредсређене на позитивне аспекте живота, већ на људске слабости, пороке и неуспехе. Што само по себи говори о времену када су снимане - крај 20. и почетак 21. века.

Павић је у овим серијама применио нешто другачији визуелни и стилски изражај, који је понекад уметнички претенциозан. То се најбоље огледа у избору главних јунака поменутих остварења. Екстравагантни визуелни симболи, сложени и често заплетени дијалози, као и апстрактни концепти доводе до несагласја радње с покушајем приказа реалности.

Између осталих јунака, он је створио Ристану Голубовић, која је по свему што говори и представља, управо део оног дела друштва који је био оличење борбе за опстанак. С друге стране, Срећко Шојић, лик без иједне позитивне карактеристике, исконструисан је с вештом алузијом на људску подлост, а кога ипак, због маестралне глуме Милана Гутовића, воле људи.

Доба народних умотворина

Вишедеценијско стваралаштво од 1980. по до 2020. године, од Врућег ветра па све до Јунака нашег доба, Павића је сврстало међу ауторе који су на неки начин изашли из ауторског и вратили се у сферу народних мудрости. Реплике у његовим серијама, делују попут народних умотворина. Неке је смислио сам, а неке је, заборављене, оживео. Сетимо се само Шурдиних речи: "Кад није на правом месту ни коњ није коњ, а ни човек није човек!"

У неисцрпним дијалозима библијски мотиви заузимају важне позиције, а презимена јунака попут Курчубића, Јатаганца, Попаре, Солдатовића, Ускоковића, Цигановића су алузија на поетику једног друштва. И у свима њима је исконструисао оно нешто с чим гледаоци могу да се идентификују.

Значају дуговечности његовим остварењима дају и актуелна дешавања која као да се не мењају, већ се само пресликавају из године у годину, из деценије у деценију. Сва Павићева самостална дела више су заслуга људи који су дозволили да заједно са њим измаштају стварност која ће по свему судећи наставити и после њега да постоји.

Његовом стваралаштву допринели су и глумци који су упечатљивом глумом доживели Ему Попадић, Гигу Моравца, Бобу, Гузу и Виолету, Шојића, Бранда Гагића, Шурду, Фиргу, Соћу, Шћепана Шћекића, Аранћела и све Голубовиће, браћу Стојковић из Стајковца, али и батлера Софронија. Неки од њих су своје каријере почели улогама у Павићевим серијама, неки су већ били велика имена у професији. Како год и једнима и другима Павићеви ликови су остали друго име у потпису, нешто што је заувек обележило њихову каријеру. Тако је било са Војином Ћетковићем, Драганом Бјелогрлићем, Светланом Бојковић, Марком Николићем, Миланом Гутовићем...

Телевизија је у њему нашла свог писца, а он је нашао свој медиј, како је и Павић истакао, то можда и није био неки брак из љубави, али је испао добро.