Бранка Катић: Ово је брзо време па сви покушавају брзо да снимају, али не мислим да је то увек добро

Шта вас је привукло да дођете на LIFFE?

– Имам филм на фестивалу, играм у филму Празник рада Пјера Жалице. Нисам била раније, али ми је дивно, срела сам редитеље са којима сам радила и које знам много година, као и мог пријатеља и колегу Љубу Бандовића, тако да се проводим јако лепо.

Познати сте по томе сто увек радо подржавате младе уметнике, а ове године на програму LIFFE фестивала нашао се велики број младих уметника. Шта можемо да научимо од младих аутора?

– Они увек носе фантастичну енергију, један свеж поглед на свет и мислим да је то што млади редитељи имају драгоцено. Они су будућност наше кинематографије. Волим да радим са младим редитељима, зато што су они неки нови дух и неко ново време.

Одржана је регионална конференција редитеља на којој је било речи како о позицији редитеља у савременом стваралаштву, тако и о егзистенцији филмских радника. Како је Ваше мишљење о овим темама?

– Редитељи код нас имају невероватну уметнички слободу, а пошто живим и у иностранству знам да тамо имају могућност да режирају, али немају глас у монтажи, продуценти ту доста имају моћ и последња су рука у одлучивању. Не знам колико су редитељи овде свесни тога да имају могућност да буду аутори.

Што се тиче филмских радника и глумаца, оно што ја примећујем, то је да покушава да се сними што више материјала у једном дану, што не мислим да је добро. Пошто сам у овој индустрији више од 30 година, сећам се неких добрих времена када смо имали више времена да направимо нешто добро. Више говорим о телевизијским продукцијама него о филму.

Ово је брзо време па сви покушавају брзо да снимају, а не мислим да је то увек добро. Мислим да је трагично то што су глумци још увек само извођачи, то да смо и ми аутори тих улога нам је одузето, па зато не добијамо никакве тантијеме кад се филмови и серије репризирају на телевизији што није у реду, али, такође, знам да смо активни у вези са тим и да радимо све да се закон промени.

Приказан је филм Празник рада у ком глумите. Шта је то што мислите да је посебно важно када је реч о овом филму? Како бисте га представили некоме ко га није гледао?

– Мислим да је то један добар домаћи филм који на суптилан начин показује како трауме које је рат оставио још увек постоје. Мислим да је филм, такође, пун љубави и да крене лагано, са неким хумором, а на крају филма вам је јасно да све те трауме које смо прошли и даље дефинишу то како живимо.

Прича је о групи људи из Сарајева која покушава да слави празник који смо волели да празнујемо раније, празник рада који је за време комунизма био јако популаран. Дешава се хапшење једног житеља из тог краја који је оптужен за ратне злочине, па кроз призму како његови пријатељи и комшије гледају на све то схватамо колико су поделе и предрасуде још увек ту.