Од Матрикса до ванземаљаца: Зашто су теорије завере поново освојиле Холивуд

Филмови нам говоре да се пробудимо и реагујемо пре него што буде касно. Да живимо у Матриксу. Да је ЦИА убила Џона Кенедија. Да је наш супружник робот, а шеф ванземаљац из Андромеде. Такође и да се испод токијског метроа крије степениште налик Ешеровим цртежима, као и бестелесна зомбијевска нога која вреба по парковима за састанке у Бразилу.

Како бисмо реаговали када би нам све то рекао пријатељ којем верујемо? Да ли бисмо били забављени или згрожени, просветљени или узнемирени? Да ли бисмо га уопште и даље сматрали пријатељем од поверења, пита се колумниста Гардијана Зан Брукс.

„Људи имају право да знају истину“, поручује млади узбуњивач у филму Стивена Спилберга Дан разоткривања (Disclosure Day), реченицом која подсећа на хиљаде других узбуњивача. У тумачењу Џоша О'Конора, херојски Данијел Келнер поседује ранац пун државних тајни које наводно непобитно доказују постојање ванземаљаца и указују на злокобно заташкавање од стране власти.

Дан разоткривања је фикција, али наговештава приступ поверљивим информацијама. Седамдесетдеветогодишњи редитељ – можда и најпоузданији бренд Холивуда – чак се појављује у трејлеру како би посведочио аутентичности филма. Умеће себе међу житне кругове и свемирске летелице, коментаришући радњу попут угледног телевизијског водитеља. Каже: „Зар не би било дивно да људи сазнају да је све ово истина?“

Спилберг нам поручује да нисмо сами – а исто важи и за његов филм. Дан разоткривања је само највећи и најамбициознији у новом таласу параноичних прича о заверама које подсећају на златно доба седамдесетих, када су настали филмови попут Убице и сведоци (The Parallax View), Зелени сојлент , Свемирска станица (Capricorn One) и Прислушкивање.

Њихови савремени наследници причају различите приче и истражују различите „зечје рупе“, али сви говоре језиком отуђености и неповерења, као да трагају за неком коначном, разоткривајућом истином.

У филму Бугонија Јоргоса Лантимоса то је уверење да су светски милионери заправо прерушени ванземаљци. У филму Позив (The Invite) Оливије Вајлд то су опсесивне спекулације о сексуалним склоностима комшија. У предстојећем остварењу Дивљи коњ девет (Wild Horse Nine) тема је мрачно наслеђе америчке хладноратовске прошлости.

Комедија-трилер Мартина Макдоне приказује Сема Роквела и Џона Малковича као двојицу ветерана ЦИА који бесциљно бораве на Ускршњем острву припремајући се за следећи строго поверљиви задатак.

„Да ли си некад параноичан, да ниси довољно параноичан?“, пита Малковичев лик у једном тренутку.

То је реторичко питање. Било метафорички или дословно, сви носе шешире од алуминијумске фолије.

Да ли је ово тренд? Да ли су сви ти филмови повезани?

Здрав разум, наш поуздани пријатељ, говори нам да је живот насумичан и непредвидив и да већину времена импровизујемо. Теорија завере, међутим, појављује се као заводљиви уљез који нас уверава да то није тачно. Све је повезано, део великог плана.

„Нема случајности, душо“, објашњава разрогачени отац у новом Нетфликсовом трилеру Трагачи за истином (The Truthers).

Дакле, сви ови необични филмови постоје с разлогом. Имају поруку за нас – само када бисмо ћутали и слушали.

„Пронашао сам место“, шапуће Чиветел Еџиофор, који у хипнотишућем филму Без излаза (Backrooms) игра продавца намештаја.

Не може да буде прецизнији, јер то место представља мистерију и не постоји ни на једној мапи. Реч је о систему ходника и канцеларијских простора, истовремено стерилних и болесно непријатних, који се читаво време скривао пред нашим очима.

Ако верујете одјавној шпици, Без излаза је режирао тада двадесетогодишњи Кејн Парсонс, који је идеју претходно тестирао кроз популарну интернет-серију. Ако верујете маштовитијем делу публике, филм је из сенке режирао његов педесетдвогодишњи продуцент Озгуд Перкинс.

Сам филм је загонетка закључане кутије, изазов који треба решити. Зато многи верују да крије и сопствену тајну.

Без излаза је најбоља врста параноичне приче о завери управо зато што никада не осећа потребу да попуни све празнине. Страшан је, необичан и отворено збуњујући. Истовремено је и чисто филмска метафора.

Те „задње просторије“ налазе се иза осветљеног прозора или екрана. Могле би да представљају филмове, Тик-ток или мрачније углове интернета.

„Као лавиринт је“, задивљено примећује Еџиофор када први пут отвори пролаз и закорачи унутра. „Једноставно се наставља унедоглед.“

„Нико се никада није обогатио прецењујући интелигенцију публике“, говорио је својевремено Х. Л. Менкен.

Али ретко ко је изгубио новац потцењујући њену способност да се задиви.

Филмска публика жуди за магијом и спектаклом, информацијама и утехом. Истраживање из 2024. показало је да 61 одсто Американаца верује у духове, 57 одсто у ванземаљце, а 70 одсто у ђавола. Значајан део становништва такође верује да га обмањује скривена и неодговорна елита.

Према истраживању компаније ЈуГов (YouGov), 18 одсто Американаца сматра да је слетање на Месец 1969. године било лажирано, 20 одсто верује да вакцине против ковида садрже микрочипове, а 29 одсто да су гласачке машине на изборима 2020. биле програмиране да мењају гласове.

Када се довољно таквих маргиналних интересовања споји, вага се на крају преокрене.

Према студији пројекта CHIP50 из 2024. године, чак 78,6 одсто грађана САД слаже се са најмање једном теоријом завере.

То је огромно тржиште за сензационалне приче и лажна обећања.

Радња филма Едингтон Арија Астера смештена је у време пандемије ковида. Хоакин Финикс игра шерифа из малог града који се кандидује за градоначелника. Противи се ношењу маски, заговара либертаријанске идеје, обожава своју земљу, презире покрет Black Lives Matter и на аутомобилу носи натпис: „МАНИПУЛИШУ ВАМА“.

Он је симбол културе теорија завере која је изашла из маргине, коју су друштвене мреже учиниле мејнстримом, а екстремна десница претворила у политичко оружје.

Едингтон тај свет исмева, али је истовремено и његов производ.

Филмови седамдесетих представљали су својеврсни отпор. Били су отворено одбацивање заморних државних наратива и настајали су у ватреној опозицији према неуспешним институцијама. Да ли се исто може рећи за данашње филмове?

Култура је превише замагљена, а јавни простор превише засићен дезинформацијама. Можда данас нико не говори језиком трилера о заверама гласније од саме Беле куће.

Доналд Трамп из Овалног кабинета говори против „дубоке државе“ и представља се као савезник обесправљених грађана. Ти људи, поручује он, имају право да траже освету против корумпираног естаблишмента који их тлачи. Али никоме не смеју веровати осим њему – свом заштитнику и врховном теоретичару завера.

„Преплавите простор смећем“, рекао је једном Стив Бенон, повремени Трампов стратег и политички ментор.

Вештачки креиране мистерије могу послужити као добродошла дистракција или као покриће за неспособност. Дезинформације држе бираче збуњенима и исцрпљенима. Најбоље приче о заверама показују пут ка излазу – а излаз значи слободу, што је добра ствар. 

Међутим, том жанру је одузета његова некадашња снага и пут напред више није јасан.

Бугонија је добар филм, а Без излаза још бољи. Ипак, оба делују као изданци „Трамповог филмског универзума“, не толико различити од бизарних интернет-теорија да је Џим Кери на доделу награда Цезар послао свог клона или да је филм Широм затворених очију био упозорење на случај Џефрија Епстина.

У САД се премијера филма Дан разоткривања поклопила са објављивањем досијеа о виђењима неидентификованих објекатаа које је представила Бела кућа – садржаја који су многи оценили као велико разочарање.

То је подстакло интернет-спекулације да су датуми објављивања филма и докумената усклађени као део исте, обострано корисне кампање. „Није тачно“, одговорио је Спилберг. „То су само још једна неоснована нагађања.“

Филмови су често инстинктивне реакције на свет око себе. Они региструју друштвене тензије и прилагођавају се интересовањима публике, попут путујућих продаваца чудотворних лекова који су некада обилазили забити у потрази за муштеријама.

Теорије завере пружају илузију реда и контроле. Нуде утеху приче, осећај да живот има смисла. Другим речима, оне су конструкција – измишљотина.

Шта нас више узнемирава: помислити да власт крије ванземаљце или прихватити да их можда нема?

Шта је страшније: веровати да ванземаљци желе да разговарају са нама или замислити да то никада неће желети?

Да ли смо довољно параноични?

Томас Пинчон, незванични бард жанра теорија завере, описао је стање које је чак горе од параноје: анти-параноично стање у којем ништа није повезано ни са чим, у којем не постоји брава коју треба откључати нити блистава истина коју треба открити. То је стање које, како каже, „мало ко од нас може дуго да поднесе“.

Људима су потребни обрти, неизвесни завршеци, наговештаји и велика открића.

Спилберг то одавно зна. Знају то и Лантимос, Астер и двадесетогодишњи редитељ филма Без излаза.