Научници открили везу између загађења ваздуха и очних болести попут глаукома

Старење је један од највећих фактора ризика за развој глаукома и катаракте. Међутим, док научници све детаљније проучавају промене које се током живота дешавају у очима, откривају да и изложеност загађеном ваздуху има улогу у настанку ових обољења.

Глауком, од којег болује око 80 милиона људи широм света, представља групу обољења која оштећују очни живац, задужен за пренос визуелних информација од ока до мозга. Може довести до трајног губитка вида, при чему најчешће најпре долази до оштећења периферног, а касније и централног вида.

Катаракта, односно сива мрена, још је распрострањенија и погађа више од 94 милиона људи широм света. Настаје када очно сочиво постане замућено, што изазива замагљен вид, а временом може довести и до слепила.

Старење повећава ризик од обе болести, као и одређена здравствена стања, попут дијабетеса. Међутим, нова анализа 41 студије указује на то да би и људи изложени вишим нивоима загађења ваздуха могли бити у већем ризику од развоја ових обољења.

Истраживање, представљено у септембру на 44. конгресу Европског друштва за хирургију катаракте и рефрактивну хирургију у Лондону, објединило је резултате више десетина студија у којима су учествовали милиони људи из источне Азије и Велике Британије.

Реч је о опсервационим студијама, што значи да оне могу да утврде повезаност између загађења ваздуха и очних болести, али не и да докажу да загађење непосредно изазива та обољења.

Ипак, резултати мењају начин на који се посматрају глауком и катаракта, сматра један од аутора истраживања, др Ахмед Алнабихи, офталмолог у Специјалистичкој очној болници и истраживачком центру „Краљ Халед“ у Саудијској Арабији, који је представио налазе.

„Ово мења поглед на глауком и катаракту, показујући да на њихов развој не утиче само то колико дуго живимо већ и где живимо и какав ваздух удишемо“, напомиње др Алнабихи.

Према његовим речима, изложеност штетним факторима из животне средине може додатно погоршати промене у оку повезане са старењем, слично као што се дешава код кардиоваскуларних болести.

Најјаснија повезаност са честицама ПМ2,5

Истраживачи су испитивали изложеност различитим загађујућим материјама, укључујући суспендоване честице различитих величина, попут ситних честица ПМ2,5 и крупнијих ПМ10. Анализирали су и утицај азот-диоксида, сумпор-диоксида, озона и угљен-моноксида.

Већина студија обухваћених анализом процењивала је дугорочну изложеност становништва на основу нивоа загађења у близини њихових домова и у локалним заједницама.

Коришћене су различите методе, укључујући податке државних система за праћење квалитета ваздуха, сателитска мерења и компјутерске моделе за процену загађења.

Неколико студија бавило се краткорочном изложеношћу и њеном повезаношћу са изненадним проблемима са очима, као што је акутни глауком затвореног угла, хитно медицинско стање које може брзо довести до губитка вида.

На основу прикупљених података, истраживачи су упоредили изложеност загађењу са учесталошћу глаукома, катаракте и старосне дегенерације макуле, још једног честог очног обољења које нарушава вид.

Најјаснија повезаност са ризиком од глаукома и катаракте уочена је код честица ПМ2,5, чији је пречник 2,5 микрометара или мањи.

Особе које су биле највише изложене честицама ПМ2,5 имале су 70 одсто веће изгледе за појаву глаукома у поређењу са онима који су били најмање изложени.

Поред тога, повећање изложености честицама ПМ2,5, које одговара разлици између 25. и 75. перцентила изложености у оквиру сваке студије, било је повезано са осам одсто већим изгледима за појаву глаукома и четири одсто већим ризиком од развоја катаракте током посматраног периода.

Докази о повезаности загађења ваздуха и старосне дегенерације макуле, која оштећује централни део мрежњаче одговоран за оштар и детаљан вид, били су мање доследни.

За разлику од јасне повезаности уочене код честица ПМ2,5, остале загађујуће материје показале су мање уједначену повезаност са очним болестима.

На пример, није утврђена статистички значајна повезаност азот-диоксида са старосном дегенерацијом макуле, нити озона са катарактом. Ниједан од ова два загађивача није био повезан са глаукомом.

Такође, код сумпор-диоксида и честица ПМ10 није утврђена статистички значајна повезаност ни са једним од три испитивана обољења.

Ниди Синг, епидемиолошкиња која се бави утицајем животне средине на здравље у Истраживачком институту за медицину животне средине ИУФ–Лајбниц у Немачкој, а која није учествовала у истраживању, навела је да је повезаност између честица ПМ2,5 и глаукома била релативно доследна у анализираним студијама.

Резултати који се односе на ПМ2,5 и катаракту били су умерено уједначени, али са већим разликама него код глаукома. Ипак, према њеним речима, анализа указује на постојање повезаности.

Синг је, међутим, упозорила да се закључци заснивају на опсервационим истраживањима.

„Због тога резултати показују повезаност, али сами по себи не доказују да честице ПМ2,5 узрокују глауком или катаракту“, рекла је за Лајв сајенс.

Шта објашњава повећани ризик

Тачни биолошки механизми који стоје иза ове повезаности још нису у потпуности разјашњени, али Алнабихи истиче да су фине суспендоване честице довољно мале да могу да продру у организам.

То може изазвати оксидативни стрес, стање у којем штетни молекули надвладавају природне одбрамбене механизме организма и доводе до оштећења ћелија.

Такође, могу подстаћи хроничну упалу ниског интензитета, при којој имуни систем остаје благо активиран током дужег периода, објаснио је Алнабихи.

У очном сочиву ови процеси могу оштетити протеине кристалине, који су одговорни за његову провидност.

„Они могу оштетити протеине кристалине који одржавају сочиво провидним, доводећи до промене њихове структуре и замућења, што заправо представља катаракту“, рекао је Алнабихи.

Сматра се да исти процеси у очном живцу оштећују ганглијске ћелије мрежњаче, посебну врсту нервних ћелија које преносе информације од мрежњаче до мозга.

То може допринети развоју глаукома независно од повишеног очног притиска, који је такође један од главних фактора ризика за ову болест.

„За разлику од плућа или црева, површина ока је у непосредном и непрекидном контакту са спољашњим ваздухом, што загађујућим материјама омогућава посебно директан пут којим могу да изазову оштећења“, додао је Алнабихи.

И друга истраживања открила су показатеље који подржавају повезаност честица ПМ2,5 и оштећења очију.

Код мишева који су девет месеци били изложени честицама ПМ2,5 из околног ваздуха забележен је повишен очни притисак, један од фактора ризика за глауком.

Истраживачи су у ткивима задуженим за одвођење течности из ока уочили и оксидативни и нитрозативни стрес, сличан процес оштећења ћелија, што би могло да објасни пораст очног притиска.

Истраживања на људима и људским ћелијама показала су сличне обрасце.

Подаци о више од 480.000 људи из британске биобанке, велике базе здравствених података, показали су да су особе изложене вишим концентрацијама честица ПМ2,5 имале већу вероватноћу да током времена развију глауком.

У другом истраживању научници су изложили честицама ПМ2,5 људско ткиво мрежњаче узгојено у лабораторији из матичних ћелија.

Честице су пореметиле развој ћелија мрежњаче, укључујући ганглијске ћелије, истовремено повећавајући одумирање ћелија.

Ове студије пружају појединачне делове могућег објашњења механизама оштећења, али за сада није јасно како су сви ти процеси међусобно повезани у људском организму.