Хиљаду година стар напитак нуди нове идеје за борбу против отпорности на антибиотике

„Разлика је изузетна“, каже Омар Ел-Халфави, микробиолог са Универзитета Регина у Канади, који није учествовао у истраживању објављеном у часопису mSphere.

Та смањена способност развијања отпорности могла би да буде последица тога што средњовековни лек делује на више мета унутар бактерије, каже Фреја Харисон, микробиолошкиња са Универзитета Ворвик у Енглеској.

Инфекције изазване бактеријама отпорним на антибиотике данас усмрте више од милион људи годишње. Међутим, људи се већ хиљадама година боре против сићушних непријатеља који изазивају болести попут куге, лепре и туберкулозе. Негде током 10. века англосаксонски писари сакупили су различите, понекад и сумњиве, методе лечења у медицинском тексту познатом као Bald’s Leechbook.

Харисон и тим микробиолога и историчара направили су 2015. године у лабораторији лек према рецепту из тог рукописа, познат као Балдова очна маст. Помешали су бели лук, црни лук, говеђу жуч и вино у месинганој посуди, а затим оставили мешавину да одстоји девет дана. У лабораторијским тестовима, Балдова очна маст показала је изненађујуће снажно антимикробно дејство против бактерије златна стафилокока, као и њеног облика отпорног на лекове, МРСА.

Овога пута научници су желели да утврде како очна маст делује на патогене, па су мерили на који начин мешавина мења експресију гена у бактеријским културама. Након третмана очном машћу, стотине гена златне стафилококе испољавале су другачију активност, укључујући и гене повезане са саставом ћелијске мембране и способношћу изазивања болести.

Лек је такође оштетио бактеријске мембране, што би могло да буде смртоносно за бактерије. Осим тога, веома мале концентрације очне масти смањиле су способност бактерије да ствара отпорне колоније познате као биофилм, које јој омогућавају да се заштити од антибиотика. Маст је такође ометала комуникацију између бактеријских ћелија, коју патогени користе за координацију активности и повећавање своје штетности.

На крају, тим је бактеријске културе златне стафилококе и још два патогена излагао све већим концентрацијама очне масти или уобичајених антибиотика како би утврдио колико брзо развијају отпорност. После две недеље, микроорганизми су често успевали да се размножавају упркос изложености количинама традиционалног антибиотика које су биле осам до 16 пута веће од концентрације која је на почетку заустављала њихов раст. Насупрот томе, могли су да поднесу само нешто веће концентрације очне масти.

Харисонова каже да не очекује да ће људи почети сами да праве очну маст како би лечили инфекције.

„То би било веома непрактично, а истовремено потенцијално непоуздано и опасно, јер би састав веома варирао.“

Уместо тога, сматра она, истраживачи би могли да понове вишеструки напад очне масти на бактерије на начин који би био погодан за клиничку примену, користећи лабораторијски произведену мешавину која би садржала неколико активних састојака тог лека.

„Негде у тој мешавини постоји комбинација молекула која је одговорна за највећи део овог дејства — па можемо ли да откријемо који су то молекули“, истакла је она.