Како псилоцибин из „магичних печурака“ може да помогне код тинитуса

Међутим, према новом научном раду објављеном у часопису Hearing Research, псилоцибин – једињење које се налази у такозваним „магичним печуркама“ – могао би да отвори нови пут ка ублажавању ових непријатних симптома.

Колико год то необично звучало, потенцијални ефекат нема везе са психоделичним дејством овог једињења.

Прелиминарни докази указују на то да би псилоцибин могао да помогне у поновном успостављању равнотеже међу можданим ћелијама које обрађују звук.

Посебно је занимљив експеримент канадских научника из 2024. године, који још није прошао рецензију. Они су мишевима дали дозу псилоцибина, а затим пратили како звук утиче на мождане ћелије животиња.

Када су добили псилоцибин, мишеви су знатно слабије успевали да „искључе“ познате, понављајуће звукове, што указује на директан утицај на мождани пут за који се верује да је поремећен код тинитуса.

„Даља истраживања могла би да покажу како се утицај психоделика на чулне представе може искористити за лечење поремећене обраде чулних информација код стања као што је тинитус“, написали су истраживачи у свом раду објављеном на платформи bioRxiv.

Пре него што се донесу преурањени закључци, важно је подсетити се шта до сада знамо о тинитусу.

Иако је ово стање и даље у великој мери мистерија и не постоји директан лек, научници имају све више доказа да проблем није у ушима, већ у мозгу.

Истраживања су показала да је тинитус тесно повезан са сном, али и са неуротрансмитером серотонином, који је најпознатији по својој улози у регулацији расположења.

Кад се мозак заглави

Према садашњем разумевању, код особа са тинитусом мозак се „заглави“ тако што фантомски звук стално доживљава као нешто ново и важно, уместо да научи да га игнорише као небитан шум из позадине.

То нас враћа на истраживање спроведено у Канади, где су научници са Универзитета Мекгил показали да псилоцибин делује управо на тај мождани механизам.

У овом случају, псилоцибин је спречио процес који научници називају хабитуација – способност мозга да неки звук временом сврста у позадинску буку и престане да му посвећује пажњу.

Користећи генетски модификоване мишеве чији су се активни неурони могли пратити под специјалним микроскопом, истраживачи су уочили да псилоцибин спречава развој те хабитуације.

После примене псилоцибина, мишеви су сваки звук доживљавали као да га чују први пут, а њихова осетљивост на тихе звукове остала је висока. Насупрот томе, код мишева који су добијали само физиолошки раствор, мозак је постепено филтрирао понављајуће звукове и све мање обраћао пажњу на њих.

Важно је, међутим, нагласити да нема доказа да је псилоцибин суштински „превезао“ мождане путеве задужене за обраду звука. Изгледа да је његов ефекат ограничен на то којим звуковима мозак поклања пажњу, а које игнорише.

Шта даље?

Наравно, реч је само о једној студији на мишевима која још није прошла стручну рецензију. Ипак, она представља занимљив траг који заслужује даља истраживања, наводи се у недавно објављеном прегледном раду у часопису Hearing Research, који је анализирао десетине научних студија о могућем утицају псилоцибина на симптоме тинитуса.

Научници из Кинеске народноослободилачке армијске опште болнице разматрали су неколико механизама у којима се деловање псилоцибина и тинитуса преплиће у мозгу.

Један од најзначајнијих односи се на улогу глутамата – неуротрансмитера који подстиче активност можданих ћелија – и ГАБА (гама-аминобутерне киселине), неуротрансмитера који делује умирујуће.

Претходна истраживања повезала су тинитус са нарушеном равнотежом између ових система. Другим речима, нема довољно ГАБА да „смири“ мозак, па се прекомерна побуђеност неурона постепено појачава.

Као последица тога, неурони задужени за слух могу почети да се активирају и без стварног звучног надражаја, а мозак ту унутрашњу активност тумачи као прави звук.

Аутори прегледног рада истичу да је познато да псилоцибин такође делује на овај механизам.

Међутим, уместо да појача активност система, псилоцибин доводи до повећања нивоа глутамата, што потом подстиче ослобађање веће количине ГАБА. На тај начин, поједностављено речено, систем се поново доводи у равнотежу.

Све то доводи до тога да мозак постане мање „укочен“ у својим обрасцима рада – ефекат који би, према мишљењу истраживача, потенцијално могао да спречи да се мозак особа са тинитусом непрестано фиксира на фантомски звук.

Ипак, важно је нагласити да ниједно од ових истраживања није клиничко испитивање које доказује да псилоцибин сигурно помаже код тинитуса.

Реч је о свеобухватном прегледу досадашњих научних сазнања који охрабрује наставак истраживања ове могуће везе.

„Кроз оваква истраживања можемо боље разумети терапијски потенцијал псилоцибина“, наводе аутори, „чиме се ствара научна основа за развој нових терапијских протокола и пружање ефикаснијих могућности лечења пацијентима који пате од тинитуса.“