Када празници појачају тугу: Када је време да се потражи стручна помоћ

Саобраћајне несреће, губици и породичне кризе не престају ни током празника, а управо у периоду када се очекују радост и окупљања код многих се појачавају туга, анксиозност и осећај усамљености. Када је у питању пролазна празнична туга, а када знак да је неопходна стручна помоћ, за Јутарњи програм је говорила др Александра Ђерић, начелница дневне болнице „Др Лаза Лазаревић“.

Саобраћајне несреће, породично насиље, изненадни губици и животне кризе дешавају се готово свакодневно. Људи који су преживели несрећу, изгубили блиске особе или остали са трајним последицама, често се суочавају са осећајем празнине, усамљености и беспомоћности. Управо у периоду када се очекују радост, окупљања и славље, код неких се јављају појачана туга и анксиозност.

Помоћ, разговор и подршку многи траже у дневној болници „Др Лаза Лазаревић“, где се свакодневно јављају људи са различитим животним искуствима и психичким тегобама. Докторка Ђерић истиче да први контакт са проблемима менталног здравља настаје много раније него што људи обично помисле.

Од стреса до трауме

„Први контакт са проблемима менталног здравља код људи настаје врло рано. И када радимо у првом контакту нисмо ни свесни када је он у ствари настао“, каже др Ђерић.

Заједничко за већину тешких животних ситуација јесте да настају изненада и непланирано, у тренутку када особа није спремна да се са њима суочи.

„У одређеној ситуацији особа се осећа лоше, збуњено, не зна како да реагује и осећа се беспомоћно“, објашњава докторка.

Тај осећај беспомоћности, додаје, сви доживљавамо још у детињству и током живота, али најчешће успевамо да превазиђемо. Када се то не догоди, стресне ситуације могу прерасти у трауме.

„Када их не превазиђемо адекватно, оне постају трауме. Тада неадекватно превазиђена стресна реакција може да пређе у поремећај прилагођавања, посттрауматску стресну реакцију или депресивна реаговања и тада је време да се потражи стручна помоћ“, наглашава др Ђерић.

У дневној болници „Др Лаза Лазаревић“, која има одељења у градском делу и у Падинској Скели, пацијентима су свакодневно доступне бројне активности, пре свега индивидуална и групна психотерапија.

Зима и сезонска депресија

Зимски период, са мање дневне светлости, за одређене људе представља посебан изазов.

„Постоји одређена група људи која реагује на смањени ниво дневне светлости. То је категорија која се у америчкој класификацији назива сезонска депресија“, наводи др Ђерић.

Тај облик депресије јавља се у јесен и зиму, понавља се из године у годину, дуго траје и значајно омета свакодневно функционисање.

„То су људи који су посебно осетљиви и њихова осетљивост је првенствено биолошки одређена“, објашњава докторка.

Важно је, додаје, обратити пажњу на пад енергије, расположења и повећану потребу за спавањем, без обзира на то да ли се особа раније лечила или не.

„Ако раније није затражена стручна помоћ, важно је да се она тада затражи“, поручује др Ђерић.

Празнична туга и притисак савршенства

За разлику од сезонске депресије, празнична или постпразнична депресија нема биолошку основу, већ је условљена социјалним околностима.

„Она у принципу нема везе са сезонском депресијом. Празнична депресија је везана за социјалне услове и догађаје“, каже докторка.

Најчешће се јавља код људи са нарушеним породичним и социјалним односима, финансијским проблемима или осећајем усамљености.

„Углавном је краткотрајна, блага и траје током празника и мало после. Обично прође за мање од две до три недеље“, наводи др Ђерић.

Она упозорава да додатни притисак стварају нереална очекивања и поређења са другима.

„Људи сматрају да у току празника морају бити срећни, весели, да све мора бити савршено. Не мора ништа бити савршено и не треба да се упоређујемо ни са друштвеним мрежама ни са другима“, истиче докторка.

Када туга није пролазна

Кључна разлика између пролазне туге и стања које захтева стручну помоћ огледа се у начину функционисања.

„Док траје пролазна туга, можемо да обављамо свакодневне обавезе, можда уз већи напор, али можемо“, објашњава др Ђерић.

Када помоћ постане неопходна, долази до значајног пада функционалности.

„Долази се до стања да свакодневне обавезе не можемо да обављамо, чак ни уз највећи напор и жељу. Увуче нас кревет, успорени смо, неефикасни“, каже она.

Први корак ка опоравку је, наглашава, прихватање сопственог стања и тражење подршке.

„Први корак је прихватање себе и свог стања. Уз подршку породице или пријатеља. Ако те подршке нема, неопходно је да се што пре јаве стручњацима“, поручује др Ђерић.