Победа је ствар одлуке, поручује Ана Дорник која је победила рак дојке

Ана Дорник данас има 38 година, а пре три године сусрела се са дијагнозом рака дојке. Упркос томе што је њена мајка изгубила битку са карциномом дојке са педесет и пет година, Ана се надала да ће се са овом дијагнозом сусрести у каснијој животној доби.

Одласци на редовне систематске прегледе су јој помогли да карцином открије у раној фази, а како каже, да је знала колико су генетски тестови важни (BRCA 1 и BRCA 2) урадила би ове тестове и ишла на прегледе два пута годишње. 

"Када су ми прислонили сонду на дојку и рекли да је "компликована циста", знала сам да је „то“, само је било питање колико је то одмакло. Дошла сам на време, карцином је био два центиметра, то је нека граница када треба доћи на превентивни преглед, пред саму терапију, мада је најбоље да дођете када немате никакву терапију, то је суштина превентивних прегледа", каже Ана Дорник. 

Димензије карцинома биле су у границама прихватљивог, али упркос томе карцином је био агресиван. 

"Ту су заиста биле у питању недеље. Терапија је трајала нешто мање од годину дана. Убрзо након постављања дијагнозе имала сам операцију, потпуно уклањање дојке, након тога уследила је хемиотерапија", рекла је Ана Дорник. 

Подршку Ани пружила је њена сестра близнакиња, како каже, обећала јој је да ће оздравити и да неће патити "други пут", имајући у виду да је њихова мајка преминула од исте болести. 

"Свака победа је ствар одлуке и самопоуздања да се од те одлуке не одустане. Уместо "Зашто?", себе сам питала шта желим да направим од ове болести. Схватила сам да морам да заволим то што ми је дато".

По чему се разликује Анино схватање живота сада од оног пре болести?

"Свака болест је нека рањена емоција. Ана од раније је превише ћутала. Моја перцепција живота у односу на раније је да треба да живимо са сврхом, да пронађемо наш смисао. Нађите вашу сврху и вашу смисао и онда ће вас ваше срце и ваша интуиција водити тамо", била је искрена Ана. 

Колико су Ани користили разговори са женама које су прошле рак дојке?

"Такви разговори лече. Жени која болује од рака дојке је потребан доказ да ће преживети и сусрет са женом која је превазишла ту борбу. Отуда мотив да се усмерим ка мотивационом говору и да охрабрујем друге жене. Ти разговори са женама су предивни, имамо заједницу од 400 жена, то је једна неописива енергија", нагласила је Ана Дорник. 

Синови Ане Дорник имали су десет и две године када је добила карцином дојке. Одлучила је да им не каже за дијагнозу, сматрала је да им то ништа не би значило, јер су још увек мали, али им је напоменула да мама неће бити добро неко време. 

"Већ ми је било свега превише, нисам могла да играм "још кућних улога", нисам носила перику, ставила сам себе на прво место, јер ако се ја осећам добро и комотно, и они ће се тако осећати. Нисам носила перике и турбане по кући. Знали су да мама има болест од које ће јој бити лошије, због које ћу некада морати да одустанем од улоге мајке. Нисам могла да их окупам, да их одведем у школу, то ми је и најтеже падало", рекла је Ана. 

"Када дођем са хемиотерапије мој млађи син приђе да ме загли, а мени није до ни до чега. Тај моменат одвајања од те емоције коју дете жели од вас је заиста тежак. Моје старије дете је то као мали херој прегурао, док није видео мене са дугом косом у једној емисији, у једном моменту почео је да плаче и рекао ми је да жели своју маму од пре. Тада сам му рекла да ми да још мало времена", присетила се Ана Дорник најтежих тренутака током борбе са карциномом дојке. 

Након што је завршила процес лечења, Ана је одлучила да формира удружење "Жена уз жену"

 У оквиру удружења постоји караван који обилази целу Србији и у оквиру кога се обављају бесплатни прегледи дојки за жене. Више информација о каравану и о самом удружењу жене могу пронаћи на сајту "Жена уз жену".