Краљичин порцелан, диско, афтер на спрату – Београд је ђускао пре Њујорчана у „Студију 54“

Међу пет актуелних програма у Дому Јеврема Грујића су „Луде шездесете“ и „Шик соаре“. „Шик соаре је циклус предавања који се бави историјом одевања, пре свега у Срба, нашом културном и друштвеном историјом, који кроз интерактивна предавања заправо објашњава како смо се то еманциповали од Турака, кренули на то своје дуго путовање у Европу, али све кроз историју одевања“, рекла је новинарка Смиљана Попов.

„Ја сам јако срећна зато што причам о историји одевања у једном салону где је чак и једна наша краљица долазила код своје прве даме дворске, даме Мирке Грујић, почасне даме. И сад ви у таквом једном декору причате о историји одевања, а причате о томе да је један Доситеј Обрадовић први у Београду дошао и донео стил Наполеоновог царства у оријентални Београд“, додала је гошћа Београдске хронике.

Јелена Станковић из Туристичке организације Београда каже да је за Београд као главни град изузетно значајно што има велики број културних садржаја које има да понуди. Посебно објашњава једну несвакидашњу причу о чају (Чајанка са Краљицом Наталијом у Дому Јеврема Грујића): То је прича о чају који се може попити са краљицом Наталијом у редовним терминима. Након десет година то је постао већ можемо рећи један препознатљив бренд овог здања“.

Станковићева додаје да су се упоредо развијали и други програми поред сталне поставке. Збирка у Дому Јеврема Грујића броји око 600 уметничких дела, а пажњу публике привукле су и музичке представе Две жене и један рат и Мала црна хаљина, као и нова кабаретска представа. Када се додају интимни амбијент и посебна интеракција са публиком, јасно је да је програм – пун погодак који је занимљив и туристима.

Скидање гвоздених завеса и демократизација уз диско

Да Београд има дугу традицију квалитетних културних али и забавноих саржаја и да је пратио глобалне трендове, потврђује и чињеница да је далеке шездесет седме године, диско из Париза, Милана и Лондона дошао у главни град Србије.

„То је била прворазредна сензација. Замислите да тада у још оном социјализму и комунизму, доста сивом и непријатном – одједанпут дискотека у Београду. Дискотека је демократизовала забаву. Девојке су могле да дођу саме са другарицом. Није морао да их допрати дечко или младић. Могле су саме да играју на подијуму и то је изазвало огромно интересовање јавности“, рекао је Лазар Шећеровић, власник прве престоничке дискотеке.

Додао је да су напади на концепт дискотеке у штампи су „били ужасни“.

„Сви су писали против, да је то нешто негативно, да је то утицај Запада, да ту седиште има ЦИА, да се ту снимају шпијунски филмови... Али та дискотека је опстала и она је ту се скупљала такозвана златна младеж. Најдивније, најшармантније девојке Београда и најдивнији младићи моји другови, који су сви били велики плејбоји, тада се снимало много копродукција, тако да је пола Холивуда и пола Чинечите, римског филмског града, продефиловало кроз нашу дискотеку“, испричао је Шећеровић у Београдској хроници.

У доба када су на врхунцу популарности били „Битсли“ и „Ролингстонси“, после вечерњих концерата, један број људи, одлазио је у диско-клуб, а доводила их је, како се Шећеровић сећа, Локица Стефановић.

„Сви су били запањени да иза те фамозне гвоздене завесе да се тако нешто догађа у Београду. Један баш духовити колега новинар је назвао прва дискотека од Трста до Владивостока. Она је покривала три четвртине хемисфере“, истиче Шећеровић.

На питање о томе да ли се Београд боље забављао некада у односу на савремене садржаје и понуде, Шећеровић објашњава: „Дискотека је имала једно врло чудно радно време, од пола седам до пола један. Данас млади излазе у два, у три ујутру. Али поред тога, када су долазили чланови разних филмских екипа, италијанске, француске, америчке... они би били позвани после пола један на наставак, на партије приватне у моје апартмане, горе на спрату, и често смо остајали до зоре“.

„Ми нисмо никаква провинција, напротив, Србија је много дала човечанству и Европи, а најкултније две дискотеке 20. века, Студио 54 и Ксенон у Њујорку, су отворене десет година после наше дискотеке“ закључио је Лазар Шећеровић, уз опаску: „ Ја да сам сад у гимназији, ја бих имао два телефона. Један да ме родитељи контролишу, један за моје друштво“.