Искушење последњег руског цара Николаја Другог Романова у Земљи излазећег сунца

Затрпане слојевима времена и потиснуте у прашњаве шкриње у мрачном кутку библиотека немо леже фасцинантне историјске минијатуре Далеког истока. И када угледају светло дана на дигиталним мрежама, ти чудесни драгуљи прошлости буду прогнани на периферне странице. Јер, евроцентрични односно северноатлантски поглед на свет не допушта да у ток формалног образовања и свести људи старог континента продру струје азијског бивствовања.

А, историја и стварност Далеког истока занимљивији су од фиктивне прозе. То потврђује и невероватан сплет догађаја који је попут паукове мреже обухватио личност будућег последњег цара Русије Николаја II Александровича Романова током његовог обиласка Јапана, 1891. године.

Њега је у националистичком жару, ношен таласом гласина и анксиозности, напао један од јапанских чувара задужених за његову безбедност, да би онда увреду, дубљу од ране коју је престолонаследник задобио, својом крвљу спрала анонимна двадесетпетогодишња жена, која је демонстративно пререзала сопствени гркљан како би у име целе јапанске државе окајала тај грех и замолила Русију за опрост.

Незаборавна авантура

Наиме, Николај Александрович је 1890. године пошао на епски пут у земље Истока дуг преко 50.000 километара, који је требало да га забави, али и подучи страним културама и од њега направи зрелу особу широког образовања, верзирану у политици, међународним односима и уметности.

Он је из Русије најпре отпутовао до Трста, одакле се бродом запутио у Грчку, где му се придружио рођак, принц Јоргос. Њих двојица прво су се упутили у Египат, где су уживали у крстарењу Нилом и обиласку древног културног блага дуж његове обале. Следећа станица је била Аден на југу Арабијског полуострва, након чега су престолонаследници провели неколико незаборавних недеља у Индији, да би потом преко Цејлона (данашње Шри Ланке), Јаве (Индонезије), Сингапура, Сијама (данашњи Тајланд) и Кине стигли у јужне јапанске луке Нагасаки и Кагошима.

Царевић је у склопу својих припрема за авантуру у Јапану прочитао у то време нов и врло популаран, а сада скоро потпуно заборављени (аутобиографски) роман Мадам Хризантема француског официра и књижевника Пјера Лотија. Престолонаследника су та литература, а судећи по сведочењу сапутника, и руски морнари већ присутни у Нагасакију увели у тајне еротског живота у Јапану, с обзиром на то да су, као и француски аутор, и сами током боравка у Земљи излазећег сунца практиковали вишевековни обичај узимања локалних сиромашних девојака као „привремених супруга“.

О степену забаве, опуштања, па и фриволности, сведоче и извештаји да је Николај чак на руци урадио тетоважу змаја по угледу на мушког јунака Мадам Хризантеме, штива које је касније делимично инспирисало чувену оперу италијанског композитора Ђакома Пучинија Мадам Батерфлај (буквално „Мадам Лептир“).

Друштвено превирање

Николај је са својим грчким рођаком из Кагошиме отпловио за луку Кобе, на западном делу главног јапанског острва Хоншу, одакле се копном упутио у разгледање древне престонице Кјота и његове околине. Управо ту, у месту Оцу, на обали језера Бива недалеко од Кјота, на будућег заштитника Србије сабљом је насрнуо јапански полицајац Цуда Санзо, бивши припадник расформираног феудалног слоја самураја.

Јер, док је руски принц безбрижно уживао у чарима јапанске архитектуре и уметности, купујући сувенире и густирајући специјалитете домаће кухиње, успут се опуштајући са локалним дамама, далекоисточна земља је врила у љутом котлу који се састојао од збуњујућих и болних друштвених промена, ватреног патриотског заноса и више или мање основаних страхова од страних колонизатора и мисионара.

Опоменут Опијумским ратовима и паљењем царске палате у Пекингу, и уздрман растућим присуством западних сила у источној Азији, те све снажнијим притисцима страних флота на сопствене обале, Јапан је у то време проводио муњевит скок из феудализма у модерни капитализам – градио и утврђивао националну државу. То је подразумевало дубоке тектонске, па и трауматичне промене: укидање власти самурајског сталежа и уопште феудалних друштвених слојева; формулисање устава и законодавства и оснивање парламента; нагли увоз и прихватање европских мера и стандарда, принципа организовања војске и ратовања; упијање западне науке, технологије и архитектуре или отварање земље за деловање хришћанских мисионара.

Све то пратило је и оправданим страхом и грандиозном националистичком амбицијом мотивисано наоружавање усмерено на то да се Земља излазећег сунца најпре одупре спољној претњи, а онда и територијалном експанзијом на уштрб ослабљене Кине и њеног економски и војно нејаког вазала Кореје на међународној сцени докаже као цивилизована и моћна нација у рангу са западним силама.

Црне гласине

Тај врели друштвени лонац зачиниле су злослутне гласине у вези наводних непријатељских намера Русије. Наиме, Петроград је 1890. објавио план о изградњи Транс-сибирске железнице, која је требала да буде завршена за десет година и Русији омогући не само јачање војног присуства на сопственом Далеком истоку, већ и пројекцију економске и војне моћи на Манџурију и Корејско полуострво. Штавише, Николаја је након Јапана у Владивостоку чекала управо церемонија отварања радова на изградњи те пруге.

Државни врх у Токију бринуло је економско и војно јачање руског приморја, јер је прижељкивао територију и природне ресурсе Курила и Сахалина, те и сам имао претензије на Корејско полуострво и Манџурију, богату житарицама, угљем и рудом гвожђа.

С друге стране, међу обичним Јапанцима се проширио страх да би Русија у будућности чак могла да нападне њихову земљу, односно, покуша да је колонизује, јер би Транс-сибирском железницом могла да допреми огроман број војника и све што је потребно за опремање утврђења и ратних лука, које би послужиле као одскочна даска за инвазију. Они су чак поверовали да је царевић у Јапану управо да би извидео ситуацију и припремио освајање!

Патриотизам или национална срамота?

Тако је, на повратку са излета до највећег јапанског језера Бива, док се возио у рикши кроз градић Оцу принц Николај задобио скоро десет центиметара дугу посекотину на челу, као и ударац сечивом у потиљак, те претрпео мање повреде увета и шаке. Од сигурне смрти спасио га је рођак Јоргос, који је, по драматичнијој верзији догађаја, успео да штапом од бамбуса блокира један од удараца који је задао припадник обезбеђења Цуда, а по другој, скромнијој и, чини се, реалнијој, тог полицајца атентатора ударио у леђа.

За починиоца, дакле, атентат је несумњиво био патриотски начин. Но, мада је Јапан тада био захваћен пламеном национализма, а добар део становништва у присуству странаца видео велику опасност, у тој острвској земљи атентат је пре свега схваћен као велика љага, односно, губитак образа и национална срамота.

Да је напад на госта нечувен преступ показала је и брза реакција двају сељака који су вукли рикше у колони у којој су се кретали руски принц и његова пратња и који су се одмах дали у потеру за атентатором, пристигли га и савладали.

Јапански цар Муцухито (данас познат по свом постхумном имену Меиђи) сместа се упутио из нове престонице Токио у Кјото, где је пребачен рањени руски престолонаследник, да би му се лично извинио за повреде и увреду које је претрпео. То је учинио не само ради етикеције, већ и због забринутости да би Русија могла да рањавање свог престолонаследника искористи као повод за рат, поготово стога што су у Кобеу тада били укотвљени бродови руске Пацифичке флоте.

Двадесетдвогодишњег царевића је засуло око 10.000 телеграма подршке у којима су му јапански грађани и организације желели брзи опоравак и изражавали жаљење за то што му се догодило. У завичају атентатора у планинској префектури Јамагата су чак формалним декретом забранили да се име и презиме које је носио дају новорођенчади.

Оставке су поднели министри унутрашњих и спољних послова, а како би одобровољила двор у Петрограду влада у Токију је од суда затражила да примени законске одредбе намењене кажњавању евентуалних атентатора на јапанску царску породицу, које починиоца терете издајом и предвиђају смртну казну.

Интересантно је да је у правом маниру независног судства, тадашњи председавајући суда одбио тај политички притисак, захваљујући чему је Цуда осуђен на уобичајену максималну казну предвиђену за покушај убиства, доживотну робију.

Он је, међутим, касније исте године одмах преминуо од упале плућа у злогласној кажњеничкој колонији у хладном Абаширију на крајњем северу земље.

Највиша жртва

Царевић Николај је одликовао и великодушно новчано наградио два човека који су ухватили и спутали нападача. Они су добили и домаће медаље, те у јапанским гласилима били уздигнути на пиједестал части као узор храбрости и одлучности.

Но, њихову славу, чини се, засенила је жртва Јуко Хатакејаме, двадесетпетогодишње жене скромног порекла из Токија. Када је Николај упркос свим извињењима које је примио скратио боравак у Јапану, она је пред зградом локалне владе у Кјоту себи пререзала гркљан не би ли спрала срамоту са државе, па и предупредила евентуалну руску одмазду. У складу са старим самурајским кодексом, она је чином самоубиства покушала да докаже да се јапански народ искрено каје за грешку, злочин који је у његово име починио један његов припадник.

Разведена собарица и кројачица родом из префектуре Ћиба, Јуко је ставила све драгоцености које је поседовала у залог како би прикупила новац за пут у Кјото и за трошкове сопствене сахране. Њена простодушност, морална чистота и лојалност нацији изазвали су дивљење, а младост, осећај губитка и тугу јапанске јавности. О њој су писане песме и читаве књиге, њене фотографије умножаване и продаване.

Одећа и предмети које је та политички свесна жена с изразитим осећајем части имала код себе, укључујући ту и фотографије и писма, задржани су на чувању у будистичком храму Макеђи, у којем је похрањен њен пепео. И чувени јапанолог из друге половине 19. века Лафкаидо Херн, привучен несебичном жртвом младе Јуко и жељан да више сазна о њој, посетио је тај храм и потом јој посветио неколико страна у својим историјски драгоценим списима.

Последњи руски цар

Непуних тринаест година касније Јапан и Русија су заиста заратили око превласти над лукама и железницом у северној Кини и Корејским полуострвом. Николај Александрович Романов тада је већ био цар Русије, односно, за Јапанце, лидер непријатељске државе.

Чинило се да су се обистиниле спекулације о томе да је он острвску царевину посетио не би ли се упознао с квалитетима и манама будућег непријатеља. Тако су два ревносна тегљача рикши који су ухватили атентатора преко ноћи постали сумњива лица и колаборатори непријатеља под присмотром полиције.

Иако је и Јуко потом била релативно брзо заборављена, патриотска природа њеног чина и неповратна жртва коју је поднела поштедели су је критике.

Николај II је у Јапану имао пуно среће. Након напада жалио се на повремене тешке главобоље, јер му је сабља одсекла део чеоне кости, али и захваљивао својој срећној звезди. Међутим, он као да је ту потрошио највећи део своје залихе доброг усуда. Јер, тежак пораз у Руско-јапанском рату је уздрмао његову владу и монархију уопште, а крах у још једном оружаном сукобу, Великом рату, коштао га је најпре власти, а онда и сопственог, те живота читаве породице.