Од синдрома најстарије ћерке до бунтовног најмлађег детета: Да ли редослед рођења обликује нашу личност

Упркос томе што фасцинира научну заједницу и јавност више од 100 година, питање да ли наш редослед рођења међу браћом и сестрама обликује наше личности је и даље предмет расправе.

Историјски гледано, истраживања су дала недоследне налазе. Постоји неколико разлога зашто је то тако, мада, једноставно речено: тешко је то измерити. Родика Дамијан, професорка психологије на Универзитету у Хјустону, објашњава да су претходне студије често укључивале мале узорке. Поред тога, пошто се тестови личности своде на самопроцену, сматрају се пристрасним.

Недавне студије указују на то да бројне збуњујуће варијабле могу отежати истраживање да ли је редослед рођења систематичан, што значи да да ли утиче на сваку особу на исти начин.

Укупан број браће и сестара може бити фактор, на пример: За очекивати је да ће укупна динамика бити другачија у породици са двоје браће и сестара у поређењу са породицом са седам браће и сестара. Бити најстарије или најмлађе дете у овим породицама различите величине може бити веома различито искуство и није директно упоредиво.

Величина породице и искуство бити дете у било којој датој породици могу заузврат бити испреплетени са многим другим факторима, као што је социоекономски статус породице (богатије породице са вишим социоекономским статусом углавном имају мање деце, на пример). А ту су и године и пол особе, што би могло утицати на њено искуство унутар породице и ван ње.

У овом контексту, истраживачи нису могли да закључе да редослед рођења има било какав доследан, универзалан утицај на наше личности. Али то не значи да је редослед рођења небитан. Могао би играти улогу у одређеним породицама или културама.

„Мислим да људи имају много предрасуда које су помало застареле или које никада нису биле добро утемељене“, сматра Јулија Рорер, психолог на Универзитету у Лајпцигу у Немачкој. „На пример, ствар са 'синдромом најстарије ћерке' је једна од њих јер наравно, жене и даље имају различите улоге и очекује се да пруже више бриге. А такође се од прворођене деце очекује да брину о млађој браћи и сестрама“, напомиње Рорерова.

„За поједине жене, ово може савршено да се подудара са њиховим искуством, али за друге не, јер свака је породица другачија.“ Другим речима, неће свака најстарија ћерка бити одговорна и брижна – али за неке, идеја о „синдрому најстарије ћерке“ може звучати истинито јер су заиста одрастале бринући се о својој млађој браћи и сестрама и осећају да их је то искуство обликовало.

Редослед рођења и интелигенција

Рорерова и њене колеге су открили да редослед рођења „нема трајан ефекат на опште особине личности“ након испитивања три велика скупа података из анкета у Великој Британији, САД и Немачкој, од којих свака садржи податке од неколико хиљада људи. Међутим, студија је потврдила претходне налазе о утицају редоследа рођења на једну специфичну особину – интелигенцију.

Интелигенција је сложен феномен и истраживачи је мере само у облику учинка на тестовима интелигенције и самопроцене интелигенције.

„Потврдили смо ефекат да прворођена деца постижу боље резултате на објективно мереној интелигенцији и додатно смо пронашли сличан ефекат на самопроцењену интелигенцију“, стоји у студију Рорерове и њених колега. Претходна истраживања су документовала да учинак на тестовима интелигенције „благо опада од прворођене деце до касније рођене“.

Што се тиче редоследа рођења и других особина личности, Рорер каже да размишљање о сопственом искуству и даље може бити значајно, чак и ако не постоји универзални образац: „Оно пружа ознаку где можете пронаћи друге људе који су одрасли у сличној ситуацији и можете разменити искуства и тако даље“, каже она о терминима као што је „синдром најстарије ћерке“. Нема ништа лоше у томе да своје искуство тако уоквирите, „све док не претпостављате да је ово искуство универзално.“

Право наслеђивања

Проф. Дамијан се слаже са овим: „Иако не налазимо разлике у личности које су систематске, то не значи да не постоје друштвени процеси унутар сваке породице или унутар сваке културе који могу довести до различитих исхода на основу редоследа рођења.“

На пример, у земљама које историјски имају (мушки настројену) културу примогенитуре (првородства), што значи да би најстарије дете било прво у реду за наслеђивање породичног богатства, имања или титула. На пример, тек је  2013. године, усвајањем Закона о наслеђивању круне Уједињеног Краљевства првородство унутар монархије окончано, укидајући моћ мушког наследника да замени старију ћерку у њиховом праву на круну.

Идеја првородства је изненађујуће широко распрострањена и постојана: у популарној ХБО серији Наследници, један од ликова у финалу виче „Ја сам најстарији дечак!“. Он верује да би његов положај по рођењу требало да му дâ право да преузме очеву позицију генералног директора.

„Ако је друштвена пракса заснована на редоследу рођења, онда да, редослед рођења ће утицати на особине личности“, каже проф. Дејмијан.

Да ли су године само број

Искуства повезана са старењем лако се могу помешати са особином личности или понашањем на које утиче редослед рођења, објашњавају истраживачи. Узмимо старијег, „одговорног“ брата или сестру као пример: „Како људи старе, постају одговорнији, самоконтролисанији. Дакле, прворођенче ће увек бити старије од касније рођеног, и како посматрате како ваша деца расту, прворођенче ће увек бити одговорније“, наводи професорка.

„Још једна ствар је да људи постају самосвеснији како старе“, додаје. „Дакле, другорођенче може деловати друштвеније и мање неуротично, јер је десетогодишњак много срећнији и пунији себе, у поређењу са четрнаестогодишњаком, који паничи због свега. То је зато што имају другачије изазове.“

Фактори као што је круг пријатеља деце такође су важни. Вишеструке студије указују на везу између делинквентних вршњака и делинквентног понашања, на пример, тако да старије дете може бити више склоно кршењу правила у зависности од људи којима се окружује.

Паметна браћа и сестре

Као што је већ поменуто, један константан налаз који се појављује у истраживању редоследа рођења јесте веза између редоследа рођења и интелигенције, при чему прворођена деца у просеку имају нешто више особина повезаних са интелектом него млађа деца.

„Веза са интелигенцијом се углавном показује у резултатима теста вербалне интелигенције и има веома мали ефекат“, напомиње проф. Дамијан. Такође, „ако сте два пута радили тест, вероватно ћете постићи резултат у зависности од дана или расположења, [или] шта год да сте јели тог јутра, [или] колико дуго сте спавали.“

То се такође може објаснити когнитивном стимулацијом у раним годинама живота. Професорка истиче и да што више одраслих по детету имате у породици, то су они више изложени зрелом језику и речнику. Али када се у породици роди више браће и сестара, нивои интелектуалне стимулације могу да се смање.

„Дакле, није толико ствар у томе што су генетски паметнији или што имају већи потенцијал – више је ствар у томе што се то преводи у виши вербални резултат на тесту, што би могло бити последица познавања више речи, јер им се обратило више одраслих него деце“, објашњава професорка.

„Са двоје деце, можда се део тог времена за читање троши на управљање интеракцијама са браћом и сестрама где је вербални инпут мало мање наглашен.“ Такође постоје претпоставке и да, док старија браћа и сестре подучавају млађу браћу и сестре или им објашњавају ствари, користе „више когнитивних ресурса“.

Занимљиво је да се ови обрасци интелигенције не реплицирају глобално. Подаци из земаља у развоју разликују се од података из развијених земаља, на пример. У Индонезији, касније рођена браћа и сестре вероватно имају боље образовне могућности од своје старије браће и сестара, потенцијално због финансијских ограничења, а смањују се тек када старија браћа и сестре почну да доприносе породичном приходу.

Према речима проф. Дамијан и сарадника, редослед рођења такође има „занемарљив утицај“ на каријеру. У прошлости је међу научницима преовладавала идеја да ће старији брат или сестра ући у академску или научну каријеру, а млађи у креативнију. Али они су открили супротно: у својој лонгитудиналној студији, која је посматрала узорак средњошколаца из САД 1960. године, а затим исте учеснике 60 година касније, прворођена деца су завршила на креативнијим пословима.

„Себични“ јединци?

Јединаци се често суочавају са стереотипом да су себичнији од деце рођене са браћом и сестрама, наводно зато што не морају да се такмиче за пажњу родитеља. Међутим, недавне студије су показале да то није случај и да одрастање без браће и сестара не доводи до повећане себичности или нарцизма. Друга истраживања указују да друштвено понашање јединца у поређењу са децом која имају браћу и сестре није другачије или универзално и „може се смањивати са годинама“.

Истраживање редоследа рођења обично није укључивало јединце уз образложење да се не могу праведно упоређивати са децом која су одрасла са браћом и сестрама. Међутим, могуће је упоредити особине личности браће и сестара и јединца, према раду из 2025. године који су написали Мајкл Ештон, професор психологије на Универзитету Брок у Канади, и Кибеом Ли, професор психологије на Универзитету у Калгарију у Канади.

Њихова студија је представила неке нове и фасцинантне резултате. Испитана је веза између личности, редоследа рођења и броја браће и сестара, код 700.000 одраслих испитаних на мрежи у једном узорку и више од 70.000 у другом, одвојеном узорку. Браћа и сестре рођени као средњи и последњи у просеку су имали виши резултат на скалама „искреност-скромност“ и „сарадљивост“ него прворођена браћа и сестре.

„Искреност-скромност“ значи да је мало вероватно да ће особа са високим резултатом манипулисати другима, кршити правила или се осећати привилегованом. Особа са ниским резултатом може бити склонија кршењу правила и може осећати снажан осећај сопствене важности. На скали сарадљивости, особа са високим резултатом тежи да буде попустљива, не осуђује друге, уравнотежена је и спремна на компромис, док особа са ниским резултатом може имати замерке, бити тврдоглава, брзо се љути и бити критична према другима.

„Ове разлике су биле прилично мале, посебно када се поређења односе на људе из породица са истим бројем деце“, кажу Ештон и Ли. „Насупрот томе, разлике у овим димензијама између особа из породице са једним дететом (тј. јединцима) и особа из породице са шесторо или више деце биле су знатно веће, негде између величина које би се у друштвеним наукама сматрале 'малим' и 'средњим'.“