Како je изгледао живот четири жене на острву на крају света
Када је група од четири девојке стигла на острво Гаудиер на Антарктику, да ради у најудаљенијој бази и пошти на свету, биле су им потребније лопате за снег, а не поштанске марке.
Екипа девојака, да би стигла на острво Гаудиер, путовала је око 13.000 километара од Велике Британије, авионом и бродом, а припадници британске Краљевске морнарице су им се нашли при руци и помогли да откопају свој нови дом у научној бази Порт Локрој, који је био затрпан наносом четири метра дубоког децембарског снега.
Није само снег био највећи проблем који је задесио управницу поште, Клер Балантајн, која је са 23 године била најмлађа чланица групе од четири жене. Били су то пингвини, којих „има свуда“.
Више од хиљаду Патагонијских (гентоо) пингвина настањује ово мало острво, величине фудбалског терена, на западној обали Антарктичког полуострва. Од 1944. године, када је овде успостављена прва стална британска антарктичка база, она је такође постала рај за истраживаче, научнике и – последњих година – туристе.
Поред поште, на острву се налази и музеј и продавница сувенира. У сезони 2022/23, острвом је прошло скоро 16.000 посетилаца са више од 200 бродова, што ово чини једним од најпрометнијих места на „замрзнутом континенту“.
Сваке године се бира тим који ће водити и одржавати локацију од новембра до марта, односно током лета на јужној хемисфери. Око четири хиљаде кандидата пријавило се за ову, прву сезону после пандемије ковида, али само четворо је успело: Балантајнова, вођа базе Луси Брузон, исраживачица дивљих животиња Маири Хилтон и менаџер продавнице, Натали Корбет.
Изабране кандидаткиње су успеле упркос квоти један према хиљаду – али не значи да су уживале. Пет месеци су морале да деле једну спаваћу собу. Нису имале текућу воду, интернет и имале су врло мало слободног времена – само један слободан дан сваке две недеље.
„Веома изазовно“, каже Вики Инглиз, координаторка операција на терену за британски Антарктик херитиџ траст, „живети заједно, а нигде не можете да побегнете.“
А онда, наравно, ту је и оштар понг пингвина. „У одређеном тренутку сезоне снег пада и није блато – али свуда је гуано“, каже Инглизова. Гуано, једноставно речено, је измет морских птица – а буде га баш много.
Храна је углавном конзервисана или сушена, осим онога што донесу крузери који их посећују. Ови експедицијски бродови – обично мали бродови са 200 путника – а не џиновски крузери који се могу видети у топлим морима – такође су им пружали прилику да приуште луксузни топли туш.
Слободно време, како су објављивале на свом блогу: „Проводимо спавајући! Затим шетамо острвом, веома полако да упијемо све – ситније ствари које обично не бисте ни приметили – лимпе, маховину, морске звезде и крил. Такође се фотографишемо, читамо књиге и ћаскамо – слично као и мушкарци који су живели у бази.“
Ведра нарав је неопходна
Када је у питању избор кандидата, „не постоји рецепт“, каже Камила Никол, извршна директорка траста. „Потребна је способност да радите заједно као тим. Ведра нарав се подразумева. Да умете да видите светло у животу и брзо решавате проблеме.“
То што су ускраћене за удобност, то им надокнађује узвишено богатство природе. „Антарктик не личи ни на једно друго место на Земљи“, наглашава Никол. „Тако је огроман, нетакнут, чист. Одједном осетите колико су људи сићушни и немоћни пред снагом природе.“
Регрутација је недавно завршена за сезону 2023/24, а најновија група регрута ће кренути крајем ове године. Они ће наставити важно научно наслеђе, каже Никол. „Ми представљамо и причамо причу о периоду антарктичке историје о којем се мало говори“.
„То је родно место науке о клими на Антарктику. То је место где се открива на које ствари можемо да делујемо." Рупу у озонском омотачу открио је на Антарктику 1985. млађи истраживач Британског антарктичког истраживања. То је довело до Монтреалског протокола и забране CFC-а – што доказује да се еколошке катастрофе могу зауставити када радимо заједно.
Туристички бум
Никол напомиње да је последњих година дошло до „опадања популације пингвина“, али је најтеже открити узрочнике тог пада. Иако су климатске промене вероватно „највећи покретач“, то се мора пажљиво испитати и утврдити да ли постоји и додатни „људски утицај“.
Туризам на Антарктику је значајно процветао у последњих неколико деценија, али Никол истиче да су антарктичке равнице и даље велико подручје – веће од Велике Британије. Не постоје законски прописано ограничење за туризам, додаје, али се њиме врло стриктно управља преко Међународне асоцијације туроператора на Антарктику и система за издавање дозвола Уговора о Антарктику.
Постоје правни кодекси за све, од поларне оспособљености бродова, преко управљања отпадним водама до биолошке безбедности. Никол истиче: „То је регулисана индустрија, она расте и ове године очекујемо врхунску годину по броју посетилаца.“
Коментари