Serijski ubica Fric Harman: „Kasapin iz Hanovera“

Fridel Rote je imao samo 17 godina kada je u septembru 1918. nestao u Hanoveru. Prethodno je viđen u kafeu s jednim finim gospodinom.

Taj čovek se zove Fric Harman i dobro je poznat policiji, jer radi za njih kao doušnik. Kada su pokušali da ga ispitaju u njegovom stanu, uhvatili su ga u krevetu s jednim trinaestogodišnjim dečakom. Osobu koju traže nisu pronašli.

„Da su malo bolje pogledali, pronašli bi lobanju Fridela Rotea koja je bila u niši u zidu, skrivena ispod časopisa i knjiga“, kaže za Dojče vele penzionisani policijski detektiv Jirgen Vejt.

Vejt ide stopama serijskog ubice – on naime u Hanoveru vodi turiste na „Ture ubistava“.

„Harman je u suštini bio nemački Džek Trbosek“, kaže on. Priznao je 26 ubistava mladića – neki izvori kažu 24. „To su bila ubistva kojih je mogao da se seti. U stvarnosti, možda ih je bilo i više od 50“, dodaje Vejt.

Ko je bio Fric Harman?

Fric Harman je rođen 25. oktobra 1879. godine u Hanoveru, kao najmlađe od šestoro dece. „Imao je veoma teško detinjstvo. Njegov otac je bio alkoholičar – pijanica, kako se govorilo. I sigurno ga je mnogo tukao. A Fric Harman je verovatno morao da trpi i seksualno zlostavljanje od starijeg brata.“

Da li su to faktori koji od nekoga naprave serijskog ubicu? „’Teško detinjstvo’ nije izgovor“, kaže za Dojče vele psihološkinja Lidija Beneke. „Naravno da velika većina ljudi koji su u ranom uzrastu bili izloženi takvim nepovoljnim faktorima, ne čine teška krivična dela.“

Ali naučna otkrića, dodaje ona, pokazuju da takvo zlostavljanje može da pokrene određenu, malu grupu ljudi da počine teška krivična dela. A ekstremni oblik toga je – serijsko ubistvo.

„Osnovna zabluda kod ljudi jeste što veruju da bi kod osobe koja je počinila ozbiljne zločine to trebalo da bude uočljivo“, kaže Beneke. „Ali to u većini slučajeva nije tačno.“

Tako je i sa Fricom Harmanom. U svakodnevnom životu on deluje stabilno i pouzdano. Uvek je dobro obučen, druželjubiv i neupadljiv. Dobro prolazi i kod policije, koja ga je i angažovala kao doušnika. On joj pruža informacije iz sveta prostitucije.

Ubistva u potkrovlju

Harman ubija u vreme kada tek što je prošlo nekoliko godina od Prvog svetskog rata. Mnogo je nezaposlenih, hrane je malo, crno tržište cveta, baš kao i prostitucija. Fric Harman trguje odećom ukradenom od mladića, ali i mesom i drugim predmetima u predvorju centralne železničke stanice u Hanoveru. Tu je i tražio svoje žrtve.

„Imao je dobar nos za mlade dečake koji su bili manje-više bez cilja i bespomoćni u teškim ekonomskim vremenima dvadesetih prošlog veka“, kaže Vejt. „’Ma hajde, mora da si gladan. Deluješ tako umorno. Možeš da prenoćiš kod mene i nešto da pojedeš’ – verovatno je tako mamio svoje žrtve.“

Mladići koji prate Harmana do njegovog stana u potkrovlju imaju između deset i 22 godine. Harman ih naziva „dečaci-lutke“. Oni to mesto neće živi napustiti. Mnogi su bili begunci i u haosu posleratnog perioda niko ih nije ni tražio.

Komšije u sirotinjskoj četvrti ne mare za čudne zvukove koji dopiru iz njegovog stana. Harman zubima kida grlo svojim žrtvama. Kasnije je izjavio da ga je to seksualno uzbuđivalo.

Uklanjanje tela za njega je, međutim, problem: „Uvek sam prilazio tom poslu sa užasom, a ipak je moja strast bila jača od užasa rasparčavanja.“

„Sumnjalo se i da je Harman prodavao meso svojih žrtava na crnom tržištu koje je tada cvetalo. Ilegalna trgovina mesom bila je tada uobičajena pojava, tako da je to mogao da bude veoma pragmatičan način da se istovremeno otarasi delova tela, a i da od toga profitira“, kaže Lidija Beneke za Dojče vele.

„Nije međutim sigurno da je zaista prodao bilo šta od tog mesa ili da ga je možda čak i sam konzumirao.“ Ono što je sigurno, jeste da je kosti mnogih svojih žrtava bacao u reku Lajne.

Priznanje

To se na kraju pokazalo kao propast za Frica Harmana. Deca koja su se tu igrala pronašla su lobanje na obali. U početku se mislilo da su to ostaci davljenika, ali kako se sve više kostiju pojavljivalo, tako je policija postajala sve opreznija.

Malo po malo, pronađeno je oko 500 delova tela. U gradu je zavladao strah – ko to ubija? „Kasapin“, „Vukodlak“, „Vampir iz Hanovera“… To su bile naslovne strane širom sveta.

Trag vodi do Frica Harmana. Uhapšen je u junu 1924. Policija ga poznaje kao sitnog kriminalca i često bi na njegove prestupe zažmurila, jer im je bio dobar doušnik. Ali, serijski ubica? U to je teško bilo poverovati. Policija, je međutim, pronašla tragove krvi i krvavu odeću prilikom pretresa njegovog stana.

Harman je najpre odbio da se izjasni, ali je policija pojačala pritisak. Prema Vejtu, pribegla je nedozvoljenim metodama. U uglove njegove zatvorske ćelije postavili su osvetljene lobanje, čije su očne duplje bile prekrivene crvenim papirom. U uglu je i vreća ljudskih kostiju – pokojnik će doći po njega ako ne bude priznao.

I Harman priznaje. „Njegovi dečaci-lutke uvek su bili tako dragi prema njemu i rado bi mu se pridružili“, rekao je. A ubijao ih je u stanju „seksualnog ludila“.

„Čekaj, čekaj još malo, Harman će doći i tebi“

Suđenje Fricu Harmanu bio je medijski događaj prvog reda. Ljudi su u to vreme čak prepevali tada poznati hit iz operete Čekaj, čekaj još malo, sreća će doći i tebi u Čekaj, čekaj još malo, Harman će doći i tebi – nosi malu sekiricu, pretvoriće te u kobasicu.

Suđenje počinje u decembru. „U današnje vreme, tako ogroman proces ne bi bio završen za tako kratko vreme“, kaže Vejt. Već tada su se pojavile sumnje u zakonitost suđenja.

Novinar Teodor Lesing još u to vreme je kritikovao: „Malo je kada neko tako značajno suđenje vođeno na nekompetentniji, sitničaviji i gluplji način.“ Harmanovo mentalno stanje nije propisno ispitano.

Uprkos tome, smrtna kazna je izvršena. Fric Harman je 15. aprila umro pod giljotinom. Pre toga je poželeo da se podigne spomenik njemu u čast. „To će biti znamenitost i za hiljadu godina. Svi će dolaziti da ga vide“, rekao je on psihijatru koji ga je ispitivao u zatvoru.

Sumnjiva slava posle smrti

Priča o serijskom ubici Fricu Harmanu više puta je pretočena u pozorišne komade ili na filmsko platno. Na primer u filmu M – grad traži svog ubicu Frica Langa iz 1931. Ili u filmu iz 1995. nominovanom za Oskara Der Totmacher sa Gecom Georgom.

Harman je bio tema radio-drama, mjuzikla, knjiga, stripova, pa čak i jedne veoma kontroverzne društvene igre. Fric Harman je ovekovečen i u muzici. Japanski metal-bend „Church of Misery“ objavio je 2023. pesmu Most Evil koja ima veze s Harmanom. I da, postoji čak i statua, kako je to Harman i želeo. Delo je poznatog bečkog vajara Alfreda Hrdličke (1928-2009).

Fric Harman želeo je da postane poznat i to mu je definitivno uspelo. Čak i danas, sto godina nakon smrti, njegovo ime i dalje je poznato. I to ne samo u njegovom rodnom gradu Hanoveru.