Серијски убица Фриц Харман: „Касапин из Хановера“

Фридел Роте је имао само 17 година када је у септембру 1918. нестао у Хановеру. Претходно је виђен у кафеу с једним финим господином.

Тај човек се зове Фриц Харман и добро је познат полицији, јер ради за њих као доушник. Када су покушали да га испитају у његовом стану, ухватили су га у кревету с једним тринаестогодишњим дечаком. Особу коју траже нису пронашли.

„Да су мало боље погледали, пронашли би лобању Фридела Ротеа која је била у ниши у зиду, скривена испод часописа и књига“, каже за Дојче веле пензионисани полицијски детектив Јирген Вејт.

Вејт иде стопама серијског убице – он наиме у Хановеру води туристе на „Туре убистава“.

„Харман је у суштини био немачки Џек Трбосек“, каже он. Признао је 26 убистава младића – неки извори кажу 24. „То су била убиства којих је могао да се сети. У стварности, можда их је било и више од 50“, додаје Вејт.

Ко је био Фриц Харман?

Фриц Харман је рођен 25. октобра 1879. године у Хановеру, као најмлађе од шесторо деце. „Имао је веома тешко детињство. Његов отац је био алкохоличар – пијаница, како се говорило. И сигурно га је много тукао. А Фриц Харман је вероватно морао да трпи и сексуално злостављање од старијег брата.“

Да ли су то фактори који од некога направе серијског убицу? „’Тешко детињство’ није изговор“, каже за Дојче веле психолошкиња Лидија Бенеке. „Наравно да велика већина људи који су у раном узрасту били изложени таквим неповољним факторима, не чине тешка кривична дела.“

Али научна открића, додаје она, показују да такво злостављање може да покрене одређену, малу групу људи да почине тешка кривична дела. А екстремни облик тога је – серијско убиство.

„Основна заблуда код људи јесте што верују да би код особе која је починила озбиљне злочине то требало да буде уочљиво“, каже Бенеке. „Али то у већини случајева није тачно.“

Тако је и са Фрицом Харманом. У свакодневном животу он делује стабилно и поуздано. Увек је добро обучен, дружељубив и неупадљив. Добро пролази и код полиције, која га је и ангажовала као доушника. Он јој пружа информације из света проституције.

Убиства у поткровљу

Харман убија у време када тек што је прошло неколико година од Првог светског рата. Много је незапослених, хране је мало, црно тржиште цвета, баш као и проституција. Фриц Харман тргује одећом украденом од младића, али и месом и другим предметима у предворју централне железничке станице у Хановеру. Ту је и тражио своје жртве.

„Имао је добар нос за младе дечаке који су били мање-више без циља и беспомоћни у тешким економским временима двадесетих прошлог века“, каже Вејт. „’Ма хајде, мора да си гладан. Делујеш тако уморно. Можеш да преноћиш код мене и нешто да поједеш’ – вероватно је тако мамио своје жртве.“

Младићи који прате Хармана до његовог стана у поткровљу имају између десет и 22 године. Харман их назива „дечаци-лутке“. Они то место неће живи напустити. Многи су били бегунци и у хаосу послератног периода нико их није ни тражио.

Комшије у сиротињској четврти не маре за чудне звукове који допиру из његовог стана. Харман зубима кида грло својим жртвама. Касније је изјавио да га је то сексуално узбуђивало.

Уклањање тела за њега је, међутим, проблем: „Увек сам прилазио том послу са ужасом, а ипак је моја страст била јача од ужаса распарчавања.“

„Сумњало се и да је Харман продавао месо својих жртава на црном тржишту које је тада цветало. Илегална трговина месом била је тада уобичајена појава, тако да је то могао да буде веома прагматичан начин да се истовремено отараси делова тела, а и да од тога профитира“, каже Лидија Бенеке за Дојче веле.

„Није међутим сигурно да је заиста продао било шта од тог меса или да га је можда чак и сам конзумирао.“ Оно што је сигурно, јесте да је кости многих својих жртава бацао у реку Лајне.

Признање

То се на крају показало као пропаст за Фрица Хармана. Деца која су се ту играла пронашла су лобање на обали. У почетку се мислило да су то остаци дављеника, али како се све више костију појављивало, тако је полиција постајала све опрезнија.

Мало по мало, пронађено је око 500 делова тела. У граду је завладао страх – ко то убија? „Касапин“, „Вукодлак“, „Вампир из Хановера“… То су биле насловне стране широм света.

Траг води до Фрица Хармана. Ухапшен је у јуну 1924. Полиција га познаје као ситног криминалца и често би на његове преступе зажмурила, јер им је био добар доушник. Али, серијски убица? У то је тешко било поверовати. Полиција, је међутим, пронашла трагове крви и крваву одећу приликом претреса његовог стана.

Харман је најпре одбио да се изјасни, али је полиција појачала притисак. Према Вејту, прибегла је недозвољеним методама. У углове његове затворске ћелије поставили су осветљене лобање, чије су очне дупље биле прекривене црвеним папиром. У углу је и врећа људских костију – покојник ће доћи по њега ако не буде признао.

И Харман признаје. „Његови дечаци-лутке увек су били тако драги према њему и радо би му се придружили“, рекао је. А убијао их је у стању „сексуалног лудила“.

„Чекај, чекај још мало, Харман ће доћи и теби“

Суђење Фрицу Харману био је медијски догађај првог реда. Људи су у то време чак препевали тада познати хит из оперете Чекај, чекај још мало, срећа ће доћи и теби у Чекај, чекај још мало, Харман ће доћи и теби – носи малу секирицу, претвориће те у кобасицу.

Суђење почиње у децембру. „У данашње време, тако огроман процес не би био завршен за тако кратко време“, каже Вејт. Већ тада су се појавиле сумње у законитост суђења.

Новинар Теодор Лесинг још у то време је критиковао: „Мало је када неко тако значајно суђење вођено на некомпетентнији, ситничавији и глупљи начин.“ Харманово ментално стање није прописно испитано.

Упркос томе, смртна казна је извршена. Фриц Харман је 15. априла умро под гиљотином. Пре тога је пожелео да се подигне споменик њему у част. „То ће бити знаменитост и за хиљаду година. Сви ће долазити да га виде“, рекао је он психијатру који га је испитивао у затвору.

Сумњива слава после смрти

Прича о серијском убици Фрицу Харману више пута је преточена у позоришне комаде или на филмско платно. На пример у филму М – град тражи свог убицу Фрица Ланга из 1931. Или у филму из 1995. номинованом за Оскара Der Totmacher са Гецом Георгом.

Харман је био тема радио-драма, мјузикла, књига, стрипова, па чак и једне веома контроверзне друштвене игре. Фриц Харман је овековечен и у музици. Јапански метал-бенд „Church of Misery“ објавио је 2023. песму Most Evil која има везе с Харманом. И да, постоји чак и статуа, како је то Харман и желео. Дело је познатог бечког вајара Алфреда Хрдличке (1928-2009).

Фриц Харман желео је да постане познат и то му је дефинитивно успело. Чак и данас, сто година након смрти, његово име и даље је познато. И то не само у његовом родном граду Хановеру.