Нафта, рат и луткари из Беле куће – ко плаћа цену америчке стратегије

Јапанска премијерка Санае Такаичи током говора у парламенту, у којем је за тему узела мере владе да се предупреди или ублажи несташица енергената услед рата у Персијском заливу, саопштила је посланицима и целој јавности да је држава за месец јул набавила више нафте него што иначе троши.

Претходно, за месец јун било је обезбеђено 80 одсто од потреба, па је њено обраћање требало да охрабри забринуту привреду и грађанство. 

Цене хране и других производа у земљи, међутим, настављају да расту и јапанске телевизије јављају да ће до краја године поскупети преко 10.000 артикала. Готово истовремено и две највеће јапанске авио-компаније, "ЏАЛ" и "АНА", објавиле су ново поскупљење авионских карата за јул.

Но, оно што је можда интересантно за међународну јавност када је у питању стање у Јапану је то да је, због поремећаја у снабдевању насталог ратним дејствима које су покренуле САД и Израел, Јапан за јул (по извештавању најтиражнијег домаћег листа Јомиури) потписао уговоре о куповини америчке нафте у износу од 2,4 милиона долара дневно, што је десет пута више него прошле године у исто време.

Та је нафта пореклом са Аљаске. Овде треба напоменути да је у јулу прошле године, јапански увоз америчке нафте због дванаестодневног рата против Ирана био скочио 19 пута у односу на 2024!

Јапан, наиме, традиционално више од 90 одсто своје нафте (понекад и до 95 посто) увози из земаља Залива и лавовски део тог црног злата, наравно, пролази кроз Ормуски теснац. Неколико процената Јапан добавља и из Русије.

У протеклих неколико месеци, током трајања рата у Персијском заливу неколико танкера се пробило до јапанских рафинерија захваљујући релативно добрим билатералним односима Токија и Техерана.

Јапанска влада активно је радила и на диверсификацији извора снабдевања, те је успела да потпише уговоре и обезбеди неколико контигената из укупно 14 земаља света, међу којима су и Азербејџан, Мексико и Канада. Па, ипак, у очи упада скоковити раст увоза скупе нафте и гаса из САД.

Америчка нафтна офанзива

Отуд, источноазијски аналитичари који су критички настројени према америчкој спољној политици сматрају да је Јапан дубоко упао у клопку коју му је припремао његов војнополитички савезник Вашингтон. 

Јер, САД су најпре прошле године претњом и увођењем високих царина извршиле притисак на Земљу излазећег сунца да драстично умањи свој годишњи трговински суфицит од близу 70 милијарди долара (у 2024.) тако што ће, између осталог, куповати веће количине америчких енергената.

Од Јапана, као и Републике Кореје и Тајвана, амерички председник Доналд Трамп је тражио да уложе у пројекат изградње гасовода и бродског терминала за његово уливање у танкере на Аљаски, за који ће бити потребна гигантска инвестиција од најмање 44 милијарди долара.

То је тежак терет који америчка влада жели да пребаци на своје азијске савезнике под изговором да је у њиховом интересу да уложе у тај пројекат, који је тешко остварив због сурових климатских услова који владају на Аљаски и који у нормалним условима, када су приступачни знатно јефтинији ресурси из Русије и из Заливских земаља, уопште није исплатив.

Јапански и други источноазијски инвеститори, осим оних на Тајвану, хладно су одреаговали на ту иницијативу из Вашингтона, предвиђајући велика кашњења и трошкове у изградњи тог гасовода, који би водио од налазишта на обали Арктичког мора преко целе Аљаске до њене пацифичке обале. 

Луткари из Беле куће

Сада, међутим, постаје сасвим јасно зашто су америчке компаније које поседују концесије над тим енергетским извориштима рекламирале тај скупи пројекат наглашавајући политичку нестабилност Блиског истока. 

Сада је и кристално јасно да су САД, саме или уз помоћ сарадника, кренуле у војно гушење свих земаља произвођача нафте које свој производ крупним економија Источне Азије, попут кинеске, јапанске или јужнокорејске, могу да понуде по нижим ценама од САД – ту су интервенција у Венецуели, напади на Иран, америчка блокада Ормуског мореуза, систематски напади на рафинерије у Русији, пресретање и отимање руских танкера...

Дакле, сада када су ресурси са Блиског истока недоступни и постоји опасност да руски терминали, рафинерије и танкери у сваком тренутку буду нападнути, те потражња за америчким енергентима вишеструко расте, очигледно је да ће суфицит које јапанска, јужнокорејска и тајванска економија бележе у односу на америчку падати, те да ће владе тих држава и региона желети да одреше кесу и уложе у Аљаску. 

Зато се може рећи да рат у Заливу није партија коју Вашингтон игра само за интересе Израела, који има моћни лоби у САД, па ни само зарад слабљења Кине, већ и зарад финансијског цеђења својих војнополитичких савезника, који све више личе на немоћне лутке чији се конци повлаче у Белој кући.