Да ли ће Американци оставити Аустралију на цедилу ради јачања сопствених подморничких снага

Много хтели, много започели - тако би се укратко могао описати нови војни савез Аустралије, Велике Британије и САД (АУКУС).

Источноазијски медији, наиме, пишу, ослањајући се на извештавање америчког "Фајненшел тајмса", да је влада председника Доналда Трампа одлучила да преиспита споразум на којем се заснива та глобална антикинеска алијанса, а који подразумева испоруку америчких подморница на нуклеарни погон "Канбери".

Ово стога што саветници за безбедност у Трамповој Белој кући сматрају да је тај споразум, који је склопила администрација претходног америчког лидера Џозефа Бајдена, неразуман јер обавезује САД да праве нуклеарне подморнице за иностранство, иако немају капацитет да их у довољној мери произведу за себе.

Конкретно, јапански медији преносе речи неименованог службеника америчког Министарства одбране који тврди да ће његова влада преиспитати иницијативу АУКУС тако да буде "у складу са здравим разумом" и "критеријумима" политике "прво Америка". 

Ако заиста дође до промена у форми одлагања или промене садржаја договора, јасно је, дакле, да ће оне бити суштински последица тога што САД немају довољне капацитете за изградњу значајнијег броја подморница.

Оне, наиме, годишње граде просечно само 1,2 нуклеарне подморнице класе "Вирџинија" које треба да испоруче Аустралији, мада још од 1998. наовамо имају годишњи производни циљ од два пловила те врсте.

Чињеница да је закључно са фискалном 2024. годином америчка морнарица купила укупно 40, али да је у употребу ушло само 23 подморнице те класе, што говори о томе колико је велико кашњење у њиховој изградњи и испоруци.

Слабости номинално највеће економије света у области бродоградње (САД производе мање од једног процента свих бродова који се направе на свету и не поседују довољно квалификоване радне снаге) су нешто о чему се већ неколико година отворено говори у америчким и другим медијима и нешто што војнополитички врх у Вашингтону покушава да реши и кроз ангажовање производних и ремонтних капацитета савезника Републике Кореје и Јапана, који су највећи бродоградитељи света после НР Кине.

Од почетка нереалан договор

Споразум АУКУС потписан је у септембру 2021. године и првобитно је предвиђао да Аустралија најпре купи британске, а затим по лиценци произведе сопствене нуклеарне подморнице наоружане америчким системима. Тај мултинационални пакет, процењиван на преко 100 милијарди америчких долара, требало је да укључи и велике инфраструктурне и едукативне трошкове успостављања производње у Аустралији. 

По том првобитном плану, након пријема прве две подморнице из Велике Британије, Аустралија је требало да остале изгради сама у бродоградилишту Озборн у граду Аделаиди. 

Ускоро, међутим, постало је јасно да ће САД, које су у почетку у споразуму фигурирале као испоручилац наоружања за подморнице и посредник који Лондону даје дозволу за њихову продају Канбери (пошто се британске нуклеарне подморнице ослањају на мноштво америчких патената и технологија), преузети палицу од свог најближег европског савезника и постати главни субјект који ће произвести нове или за одређену суму уступити коришћене апарате Аустралији - најмање три, а највише пет (док ће Велика Британија испоручити само један).

Управо тај део договора, постигнут у Сан Дијегу 2023, који предвиђа и почетак испоруке америчких подморница почетком идуће деценије, је сада предмет преиспитивања у Вашингтону, где Трампове бирократе треба да до августа формулишу нову стратегију одбране која ће послужити као основа за одређивање војног буџета за 2026. 

Савезнички интереси

Подморнице класе "Вирџинија" су дуге 115 метара, истискују 7.800 тона воде и имају 145 чланова посаде. Наоружане су крстарећим ракетама "томахавк" и торпедима, који могу бити опремљени нуклеарном бојевом главом. Морнарица САД, по јавно доступним подацима, у овом тренутку има 23 пловила те врсте у наоружању. 

Због хроничних кашњења проузрокованих ниском продуктивношћу и недостатком радне снаге, те подморнице, које је пројектовала корпорација "Џенерал електрикс", сада коштају чак четири и по милијарде америчких долара по комаду.

У време потписивања споразума интерес Вашингтона био је не само у новцу који је требало да стекне продајом подморница и трансфером технологија, већ и у томе да Краљевска аустралијска морнарица, као верни савезник, набавком пловила која имају изузетно широк радијус кретања и ракетно наоружање дугог домета, преузме део обавеза које сада има америчка морнарица у контроли Пацифичког и Индијског океана и војном парирању Кини.

Такође, у светлу повећане интеграције оружаних снага Сједињених Држава и њихових савезника у азијско-пацифичком региону усмерене на ефикасније обуздавање раста кинеске војне моћи, успостављање додатних производних капацитета у пријатељској Аустралији било је виђено као важна нова карта у геополитичкој партији покера која се игра у Источном и Јужном кинеском мору и дубље у Тихом океану.  

С друге стране, поседовање моћних подморница на нуклеарни погон, које захваљујући мини реактору који их покреће имају практично неограничен извор енергије те стога могу да остану под водом онолико дуго колико то дозволе резерве хране и психичка издржљивост посаде, требало је да од Аустралије направи регионалну силу у правом смислу те речи и очува њену политичку и војну доминацију над острвским државама јужног Пацифика.

Да ли ће Вашингтон изневерити оданог савезника

Сада, након извештаја да влада у Вашингтону разматра ревизију споразума на којем се базира војна сарадња у оквиру АУКУС-а, у граду Аделаиди, бродоградитељи и други пословни људи изражавају забринутост и немир. 

Тамо је већ почела изградња пространог и скупог центра за обуку људства и истраживање вредног 480 милиона домаћих долара. Односно, у тој луци на југу земље већ је отпочео инвестициони циклус заснован на претпоставци да ће на њеним доковима у наредних пар деценија врвети од радника. 

Влада у Канбери је очекивала да ће изградња подморница омогућити трансфер најновијих знања и технологија из области као што су електроника и нуклеарна физика из Велике Британије и САД и отварање радних места за 20.000 људи, као и да ће на врхунцу радне делатности у бродоградилишту Озборн зној проливати 4.000 прегалаца. За цео пројекат куповине подморница, освајање технологија и изградње сопствених апарата, те њихово одржавање планирала је да у наредне три деценије одвоји између невероватних 268 и 368 милијарди аустралијских долара. 

Док су инвеститори и локални бизнисмени нервозни, високи службеници владе у Канбери истичу да нема разлога за бригу, јер је преиспитивање споразума рутинска пракса и јер су им га америчке колеге унапред најавиле.

Ипак, остаје горки утисак да би Аустралија, која се протеклих деценија недвосмислено сврставала уз САД шаљући војнике и/или наоружање и опрему у  Ирак, Авганистан и Украјину, могла да остане без (дела) подморница које им је обећао Вашингтон и да би огромни посао у вези изградње тих технолошки врло сложених пловила могао да се нађе на леду на дужи рок. 

То не би било први пут да Вашингтон изненада изневери своје најближе савезнике у региону Азија-Пацифик. Недавно увођење трговинских царина од којих нису били поштеђени ни вишедеценијски геополитички и идеолошки истомишљеници у том широком географском простору и повлачење САД из мултилатералног споразума о слободној трговини "Транспацифичко партнерство" (ТПП) пре неколико година, чији су иницијатор биле оне саме, су скори примери те разочаравајуће праксе.  

Жал за пропуштеним приликама?

Овај развој догађаја иде у корист домаћим критичарима, који у куповини (најмање) четири и изградњи осам нуклеарних подморница виде нерезонско, екстравагантно расипање новца пореских обвезника и тврде да би Аустралија исти одбрамбени ефекат могла да оствари са нешто више подморница на дизел-електрични погон, које би упркос том нешто већем броју биле вишеструко јефтиније. 

Нарочито стога што је Канбера, ради британских и америчких нуклеарних подморница, раскинула мега уговор у износу од 90 милијарди аустралијских долара у вези набавке пловила на конвенционални погон са Француском и зато платила пенале. 

Штавише, још пре тога, она је одустала и од набавке врло квалитетних подморница јапанског порекла, за које се, с обзиром на производне капацитете Земље излазећег сунца, поуздано може рећи да би биле испоручене на време, мада јесте истина да Јапанци нису нудили премештање дела производње у Аустралију.