Индира Ганди – четири деценије од атентата на гвоздену даму Индије

Индиру Ганди, дугогодишњу председницу Владе Индије, убили су припадници њеног обезбеђења 31. октобра 1984. године у Њу Делхију, усред политичких и верских тензија.

Пуних петнаест година водила је индијску владу, с трогодишњом паузом, као једна од најистакнутијих личности светске политике друге половине 20. века.

Спровела је значајне реформе, али је њена политика поделила јавност. Мере национализације, аграрне реформе, као и залагање за самодовољност Индије у снабдевању храном, биле су одлуке које су обликовале модерну Индију.

Међутим, због увођења ванредног стања 1975. године, када су била укинута бројна грађанска права и слободе, њено лидерство било је предмет критика.

Кћерка Џавахарлала Нехруа, великог лидера у време деколонизације, стасала је у једној од најугледнијих породица те велике земље. 

Не тако срећно детињство и улазак у политику

Индира Ганди је рођена 1917. у Прајаграју, у држави Утар Прадеш.

Иако је њена породица била добростојећа, Индира није имала посебно срећно одрастање. Болешљива мајка није дуго поживела док је отац, потпуно посвећен политичкој борби, углавном био одсутан. 

Школовала се у Индији, Швајцарској, па у Великој Британији. Током студија, које није завршила делом и због ратних прилика, била је запажена као склона економским и политиколошким темама.

Са друге стране, током школовања у Британији упознаје потоњег супруга Фероза Гандија, чије презиме нема везе са Махатмом.  

Британске власти су је током Другог светског рата извесно време држале заточену, што је била трајна траума коју није успела да потисне.

У политику је ушла одрастањем уз оца Нехруа, који је на челу Владе Индије био од 1947. до смрти 1964. године.

Индира у Индијском националном конгресу заузима важне функције од 1955. године, када је и запажена њена улога у време расплета око политичких прилика у држави Керала на југу Индије.

Распустила је, наиме, тамошњу управу коју су предводили комунисти. 

За председника странке изабрана је 1959, а у Владу је ушла после очеве смрти 1964 године, као министарка информисања.

Успешно је предводила Индијски национални конгрес на изборима 1967. и 1971. године.

Борба за сувереност Бангладеша

Најкрупнији политички успех Индире Ганди била је борба за сувереност Бангладеша 1971. године, што је подразумевало и рат са Пакистаном, који је Индија одлучно добила.

Била је тада спремна, ако је неопходно, на рат широких размера.

Индијска војска је под њеним вођством показала изразиту надмоћ, што је крунисано муњевитим запоседањем Источног Бенгала, чиме је обезбеђена независност отцепљеног Бангладеша од Пакистана. Заробљено је чак 93.000 пакистанских војника.

Иако је Вашингтон упорно подржавао Исламабад, односно Пакистан, САД су заслугом њене дипломатије признале издвајање Источног Пакистана, који ће постати самостална држава под именом Бангладеш.

Једна од последица војне победе 1971. године, било је и консолидовање позиције Индије на северу, у Кашмиру.

Нуклеарни програм

Индири је успело, што је био изузетан међународни успех, да развије нукеларни програм.

Чињеница да је Индија постала нуклеарна сила, не само да је обезбедила сигурност земље, већ и престиж.

Прве успешне пробе нуклеарног оружја Индије биле су 1974. године, док се 1967. већ нашла у рату са Кином, који није дуго трајао, али је однео стотине живота.

Индира Ганди упамћена је као особа чврсте руке – тежила је централизацији, упркос традиционалним особеностима различитих крајева те велике земље.

Одлучно је спровела и административну реорганизацију, установивши низ нових територијалних јединица, што се у мањој мери може рећи и за наметање хинду језика као заједничког, упркос бројним негодовањима.

Око 100.000 људи је током њене владе било заточено из политичких разлога.

Национализација, Покрет несврстаних и атентат

Систематски је, такође, рушила дубоко укорењен кастински систем, а убрзо је увела извесне социјалистичке мере, попут национализације 14 највећих банака у земљи.

Следила је национализација осигуравајућих друштава, индустрије угља, челика, текстилне идустрије, на крају и већег дела нафтног сектора. 

Од марта 1983. године, када је у Њу Делхију одржана седма конференција Покрета несврстаних, па до краја живота, председавала је том асоцијацијом.

Проблеми у Пенџабу кулминирали су 1984, пошто се претходно милитантна група Сика утврдила у њиховом главном светилишту Златном храму у Амритсару.

Сики су особена верска група, настала у 15. веку, а у Пенџабу чине 58 одсто популације.

Индира се одлучила на употребу силе против сепаратиста, па је војска јуна 1984. упала у комплекс Златног храма, а светилиште је тешко оштећено.

Број жртва никада није сасвим расветљен.

Убијена је у атентату неколико месеци потом, што је несумњиво била освета.

Иако је код дела њених сународника била оспоравана, у међународним односима уживала је готово неподељено уважавање.

Државни секретар САД Хенри Кисинџер описао је Индиру Ганди као "гвоздену даму".

Четири деценије после њене смрти, Индира остаје контраверзна, али поштована личност, чија је политичка заоставштина и даље присутна у свакодневном животу Индије.