Како је први српски архиепископ решавао сукоб између своје браће?

"Кажеш, отворио је закључане двери,

будио наду, кротио звери,

јесте, ти си у праву,

                                            зато и славимо Светога Саву." - стихове песме „Немањин син” говори Нина Петровић ученица Основне школе „Растко Немањић" у Дежеви.

Вукан, најстарији син је заобиђен као престолонаследник, иако то није била пракса. Историја претпоставља да је Немања учинио то због брака Стефана Првовенчаног са византијском принцезом Евдокијом.

"Наравно то није наишло на добар одјек од стране његовог најстаријег брата који је то искористио, можемо рећи, да се на најрадикалнији начин супротстави свом брату тако што ће се здружити с његовим непријатљем, који се, да тако кажем, противио добијању круне неколико пута, а то је Угарски краљ", наводи др Андријана Максимовић, политиколошкиња.

Чињеница је да је установа Сабора од тог момента постала незобилазна у проглашењу наследника.

"На овом Сабору били су присутни многи властелини, војни заповедници сви они људи који су на неки начин могли да утичу да спроведе дела Стефана Немање и били су овде заступљени на том сабору испред храма прочитано је писмо, захтев, молитва, молба, писмо Светог Саве да се отац њему придружи у манастиру Ватопед одакле проналазе Хиландар и подижу ту светињу", наводи Јелена Нићифоровић, црквењак Петрове Цркве.

Вукан је као римокатолик за савезнике имао Угаре, Стефан Првовенчани ослањао се на Цариград. Грађански рат међу браћом био је неизбежан. Током ових мрачних година за српску историју и државност, борбама да ли ће Србија постати православна или римокатоличка земља, Свети Сава је био кључна личност. Из Савиног описа мирења браће у Студеничком Типику, несумњиво је да је он на том сабору деловао као помиритељ.

"Све време је радио на томе да умањи нетрпељивост, али и да измири браћу и то му је пошло за руком и можемо слободно рећи да није било Саве и његове такве намере не бисмо данас говорили о опстанку и утемељењу праве српске државе", сматра др Андријана Максимовић, политиколошкиња.

У неколико наврата није се слагао ни са Стефановим визијама, посебно оним да од папе тражи заштиту и да му папа пошаље краљевску круну. Сава је чврсто веровао да независност државе и цркве, може добити и другим путем. Чињеница је да су се у једном тренутку Сава и Стефан Првовенчани разишли у питањима спољне политике. После Савиног одласка, папски легат је дошао у Србију и прогласио Стефана за краља у јесен 1217. године.

"Његов пут у том односу међу браћом је био такав да се може слободно поистоветити са најбољим дипломатским методама, чак бисмо то могли рећи да је тиха дипломатија која ниједног тренутка није хтела да изазове нове непријатеље и он је спроводећи тиху дипломатију одржавао добре односе и са истоком и са западом, а буквално су његова браћа била по тој линији подељена -исток и запад", наводи др Андријана Максимовић, политиколошкиња.

Неспоразум браће није био трајан. Током преписака, сложили су се да ће спољну политику ипак усмерити ка Никеји, где је тада столовао Васељенски патријарх.