Хвала свима који се боре да мали дивови преживе

Док сам била баш млада није ми било јасно због чега старији када чују да је жена трудна уз честитке додају коментар „само да све прође како треба“. Стално сам размишљала шта ту има да буде како не треба. Жена је трудна, роди се дете и сви су срећни...

И вероватно бих тако и данас размишљала да се за трудноћу најпре нисам борила, а потом и да је она прошла без икаквих компликација...

Одржавање трудноће је само по себи изазов. Бројите дане и чекате да прође недеља за недељом, како би беба, у мом случају две, што дуже биле у стомаку... Успели смо то до 34. недеље, а добар део тог времена била сам у болници. Због компликација, лекари саопштавају да мора да се ради царски рез... И тако су се Михајло и Јован, уместо око 8. марта када је био термин, родили 20. јануара.

Након буђења из анестезије стижу прве вести. Бебе нису добро! Из Новог Сада морају да се транспортују у Институт за неонатологију у Београду, јер једино тамо постоји шанса да преживе... Пред полазак доносе инкубатор са бебом да видим да је жива и да потпишем сагласност за транспорт.

Унутра је једно мајушно створење са гомилом цевчица чији живот помажу апарати. Нема додира, нема мажења... Ничега што већина мајки жељно ишчекује. Сазнајем да се та беба прва транспортује јер је критичнија, будући да је на рођењу имала застој у дисању.

Након неколико сати поново доносе инкубатор. Овога пута са другом бебом. Иста процедура. Да видим да је жива и да потпишем за њу сагласност...

Само родитељи који су прошли кроз ово могу да разумеју шта у том тренутку осећате. Не постоје речи које би могле да опишу те емоције. Ви остајете у једној болници, а вашу децу одвозе у болницу у другом граду. Желите и дали бисте све на свету што имате да им помогнете, али они морају сами да се боре са највећим изазовом који је пред њих стављен и то само неколико сати након што су се родили. Ти мали дивови дословно воде битку за живот.

Прве информације о здравственом стању беба добио је супруг увече, пошто је на Институт могао да оде тек када су оба дечака била тамо и након што их је прегледао лекар. 

Знам да ми је након тога у првом нашем телефонском разговору онако у шоку рекао како му је докторка која је дочекала наше бебе саопштила „ваша деца су овде стигла у катастрофалном стању“.

Тада нам се чинило да је докторка сурова. Исто је било много пута док су нам деца била на Институту.

Свакодневно смо ишли да их посећујемо и да чујемо како је протекла ноћ. Када кренете у посету очекујете да вам кажу да се ситуација мења на боље. А онда вас као хладан туш сачека информација да је стање непромењено. Или још горе да су покушали бебу да скину са апарата за дисање, али да су морали да је врате, јер то није поднела и сама без подршке не може да дише...

Научите тада да последице превременог рођења могу да буду озбиљне, али да и не морају. Да би се то видело треба да прође време, а вама се чини да оно стоји.

Ипак, све то је боље него да вам кажу да се стање погоршало или да вам саопште оно најгоре... Да ваше бебе више нема. Нажалост, има родитеља који морају то да чују.

И онда се намећу питања, како, зашто, шта се десило... Тешко је схватити да је линија између живота и смрти код ових малих дивова, а великих бораца танка. И да за секунду ситуација може да се промени.

Е, онда вам буде јасно због чега су лекари и сестре уздржани у коментарима. И ма колико вам се чинило, као нама, да су сурови и безосећајни схватите да нису, него да вас штите и припремају за можда најгори сценарио. Да веома добро знају због чега беба плаче, а још боље шта који звук пиштања апарата показује.

У нашем случају дани су пролазили, а о дечацима су готово два месеца бринули запослени на Институту за неонатологију. Наши мали дивови су се извукли и добили су најважнију животну битку.

У јануару ће напунити девет година. У првим годинама ишли смо на многобројне контроле, посећивали логопеде, физијатре, психологе, офталмологе... Срећом превремено рођење није оставило трајне последице. За све ово време мислим да није било дана, а да нисам осећала захвалност према људима који су заслужни за то што су Михајло и Јован преживели.

Сваког 17. новембра у свету се обележава Међународни дан превремено рођених беба. Мислим да управо тог дана најмање што могу јесте да скренем пажњу на све оне који се боре за животе малих јунака и да им јавно упутим једно велико хвала!

Родитељима превремено рођене деце, а подаци показују да их је у Србији годишње око 4.000, шаљем подршку и поруку да нису сами и да, ако нико други, ми који имамо мале-велике хероје тачно знамо како се осећају.

П.С. Са непуне четири године моји дечаци су добили сестру. И она је рођена пре термина, у 35. недељи трудноће. Срећом, на рођењу је била у много бољем стању него њих двојица, па није било потребе да нас раздвајају, нити да се неко бори како би она успела да преживи.