Читај ми!

Зашто деца на селу немају бесплатне уџбенике

Марко и Милица живе у два различита села. У једном школе нема, у другом се убрзано гаси. Родитељи су им вредни и поштени. Сналазе се како знају и умеју и не жале се – чак ни када дође септембар и полазак у школу. Бесплатни уџбеници би им добро дошли, али су, чини се, и овог пута заборављени.

Марко овог септембра креће у трећи разред. У оближње село, у школу коју похађа једва педесетак ђака, возиће га тата, као и претходних година. Организованог превоза нема јер се „не исплати”.

Премало деце на превеликом простору, па се родитељи, уз минималну помоћ локалне власти, сналазе како знају и умеју. А није се баш лако снаћи, јер на селу посла увек има више него времена. Маркови родитељи живе од пољопривреде и одвожење и довожење детета из школе често им ремети свакодневне обавезе.

Ипак, не жале се. Научили су да не очекују много, да се сналазе и ослањају само на себе. И није то тако само кад је школа у питању, већ уопште.…

Знају да ће струје у њиховом селу нестати чим загрми, да интернет и телевизија „коче”, да није исплативо да неко отвори продавницу, а о пошти, амбуланти или било каквим другим услугама могу само да сањају.

Милица креће у други разред. У њеном селу постоји лепа, велика школа. Некада је била препуна деце, била су и по два-три разреда у генерацији, али у Миличином одељењу их је сада само тринаесторо. Можда због тога, а вероватно и из неких других разлога, у тој школи не ради Миличина мама, иако је завршила Учитељски факултет.

За претходне две деценије није се за њу нашло ниједно слободно радно место, па чак ни оно „на замени”. Жао је Миличиној мами што се никад није опробала у професији за коју се школовала, али живот не чека. Већ годинама ради као касирка и не жали се много.

Не жали се ни Миличин тата који ради у фабрици у оближњем градићу. Обоје вредно раде и на свом малом газдинству. Имају свиње, кокошке, зечеве, башту, праве зимницу…

Посла увек колико хоћеш, а пара колико се може. Кажу, имају довољно за живот и да Милици и њеном брату средњошколцу обезбеде нормално детињство. Тешко је кад дође септембар и опремање за школу, али прегура се и то некако. Много теже се мире са чињеницом да ће њихова деца, уколико желе да постигну нешто у животу, морати да оду из свог дома и села које се убрзано гаси. Баш као и она школа у којој није било места за Миличину маму.

И шта, осим чињенице да су готово вршњаци, да живе на селу и да су им родитељи вредни и поштени људи, повезује Марка и Милицу?

Повезује их то што, за разлику од вршњака у Београду, неће добити бесплатне уџбенике. Општине у којима живе немају буџет из којег би то могле да плате (као што то чини Београд), а држава за сада не чини оно што би требало да исправи неправду.

Купиће њима родитељи, баке и деке, тетке, ујаци и стричеви све што треба. Неће им ништа фалити, али некако, после свега, поново ми се чини да нама, као друштву, фали солидарности. А солидарност би се у овом случају показала тако што би држава „ускочила” тамо где не могу (или не умеју) локалне власти. Зато држава ваљда и постоји... да нико не буде заборављен и дискриминисан, зар не?

Поготово то не би смела да буду деца. Она морају да буду „исплатива”.

И сигурна сам да ће сваки динар уложен у њихово одрастање и образовање, али и квалитетнији живот у малим срединама, родити златним плодом. Има ли ишта важније за државни буџет од тога?

понедељак, 22. април 2024.
10° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво