Интервју: Милан Милутиновић

Гостујући у емисији "Сведок" на Радио-телевизији Србије, некадашњи председник Србије Милан Милутиновић рекао је да, након пет и по година које је провео у Хашком трибуналу осећај горчине постоји, али не у мери осветољубивости.

(Снимак "Сведока" можете погледати/преузети на нашој страни Емисије) 

Описујући дане које је провео у Хагу, Милутиновић је рекао да је тамо живео свој живот, да је то схватао као нешто пролазно, и као нешто што мора да се одради.

"Свако има свој одбрамбени механизам, тамо је доста места заузело суђење, припреме, читање материјала. Постоји једно неписано правило да тамо о случајевима можда само разговарају они из истог предмета, и да се само питају процедуралне ствари. Свако има своју муку и тешко је дели са другима", рекао је Милутиновић.

На питање Главног и одговорног уредника Информативног програма РТС-а Ненада Љ. Стефановића да ли се у Хагу виђао са Слободаном Милошевићем, Милутиновић је одговорио су се два три пута срели у ходнику, али да су били на различитим спратовима, и да нису имали прилике за виђање.

О оптужници која је против њега, као и против Ојданића, Лазаревића, Павковића и Шаиновића мењана три пута, и на питање је ли суштина његове одбране била да су и војска и МУП били ван његове надлежности, Милутиновић каже да је то тачно и да је сам Устав прописивао да он није имао права ни на каква наређења "било ком војнику, нити било ком полицајцу".

"Злочина је било са обе стране, али треба бити прецизан, јер се оптужница бавила са свега пет дана рата и пет дана збивања, а у време када је писана била су још увек ратна дејства, па није све у њој могло да држи воду".

Достојанствен одлазак у Хаг

Што се тиче сусрета са Луиз Арбур, тадашњом главном тужитељком Трибунала, која је потписала оптужницу против њега, у мају 1999. године, и са којом се сретао и пре подизања оптужнице, бивши председник Србије каже да сретао са њом два три пута, али као министар спољних послова , и да је на основу тих разговора и потписао споразум о формирању канцеларије Трибунала у Београду која је формирана још 1997. године.

"Били су то разговори без велике драме и помпе, потпуно нормални и у складу са околностима", рекао је Милутиновић.

На питање зашто је Карла дел Понте наводно спречила да му се суди у Београду, Милутиновић је рекао да "се тада свашта помињало, али да није сигуран да је баш тако све било, да су приче увек другачије од реалности".

Што се тиче његове слике која је "прилично дуго стајала на Интерполовој потерници, уз напомену да је опасан човек, као и да је у Хаг отишао достојанствено, без лисица, редовном Јатовом линијом, Милутиновић је рекао да је у тим условима, када је на двадесет дана до тога био председник Србије, било сасвим нормално да оде достојанствено.

"Није било фаме, нити је требало да буде", рекао је Милутиновић.

На питање када је сазнао за план који је у својој књизи "Мисија у Београду" изложио Марти Ахтисари, да уместо са Слободаном Милошевићем, Међународна заједница преговара са њим, али који је пропао када је подигнута оптужница, Милутиновић каже да је за то сазнао нешто касније, али да је нормално да се такве ствари у тако бурним временима догађају, јер ни у Међународној заједници није било потпуне координације.

О томе да ли је уопште било реално да у то време неко преговара са Западом, а да то није Милошевић, Милутиновић је навео да "није било реално, јер би то било веома тешко мимо њега".

Није било директних преговора са Албанцима

На питање Главног и одговорног уредника Информативног програма РТС-а Ненада Љ. Стефановића зашто је на завршним мировним преговорима који су претходили Кумановском споразуму и каснијим дешавањима био љут, о чему је и Ахтисари говорио, Милутиновић каже да није био бесан.

"Основни проблем био је преднацрт резолуције, јер сам ја тражио да се неке ствари појасне, да не буде различитих понашања, па је уствари Ахтисари зато био љут, јер се неко бунио. Нисам био нервозан, само сам се трудио да побољшам оно што ми је савест налагала", рекао је Милутиновић.

О преговорима у Рамбујеу, значајном делу његове политичке каријере, и на питање да ли су ти преговори унапред били осуђени на пропаст, Милутиновић је рекао да "из ове перспективе има више објашњења, ти преговори ипак нису одмах били осуђени на неуспех, али су биле различите реакције".

"Две делегације нису директно разговарале. Ми са Албанцима уствари никада нисмо ни разговарали, увек је било посредника. Било је мањкавости у процедуралном смислу. Није било јединства ни унутар Контакт групе. Текст је предвиђао референдум само на једној територији, па се онда унапред знао резултат", каже Милутиновић.

"Тешко је сада бити паметан, тај проблем постоји још од Призренске лиге, и није се само прелила ситуација из Албаније на Косово. Велико је питање да ли је и сам Ругова могао да реши ситуацију јер је и његов живот био угрожен од екстремистичких група. То питање је тињало стотинак година, и свака је власт имала своје проблеме и решавала их на разне начине", оценио је бивши председник Србије.

НАТО пре Партнерства за мир

У серији Би-Би-Си-ја "Смрт Југославије" из које се сазнало да се са Медлин Олбрајт срео четири пута, и да јој је, у договору са Милошевићем понудио да НАТО дође у Србију под комерцијалним условима, Милутиновић каже да су "сви покушавали да нађу начин да се избегне оно најстрашније, и да је постојала идеја да се, с обзиром на велики број база САД, један број њих измести на Косово, као што је рецимо то у споразумима са Немачком или Италијом, али под условом да ту одлуку ратификује српски парламент".

"То је била идеја још у разговорима са Холбруком 1996. године, да се директно иде у НАТО, а не преко Партнерства за мир, јер сам мислио да би у том контексту многе ствари ишле другачије. И ишле су чак и до 1998. Пропало је јер се очигледно није уклапало у концепцију која је била припремана за друге сврхе. Ми смо хтели да по сваку цену избегнемо било какав конфликт, да другачије решавамо ствари", рекао је Милутиновић.

На питање како је Олбрајтова на то реаговала, Милутиновић каже да је она била изненађена у великој мери и да је на одбијање више утицала њена околина. "Тај замајац се није могао зауставити".

На питање зашто није дошло до разговора Олбрајтове и Милошевића, непосредно пред бомбардовање, и о могућности да се оно избегне, Милутиновић каже да је идеја била да она дође у Београд, да се обаве нормални разговори, али да је она предлагала неко треће место и да је то деловало празно.

"Ствари су прохујале, наше намере биле су искрене, хтели смо што боље односе, не само са контакт групом, него и са САД, и сматрали смо да је суживот са Албанцима могућ, али уз добру вољу са обе стране".

Катализатор у Рамбујеу

Што се тиче Милошевићевих наводних реакција на његово понашање и опхођења према новинарима током преговора у Рамбујеу, Милутиновић је одговорио да је тамо само помагао делегацији, да је познавао све министре споних послова, и покушавао да делује као катализатор, а да су сурети са новинарима, о којима се говорило, били заправо подстицање светске јавности да схвати да са Албанцима уствари и нема правог дијалога, како би помогла да дође до таквих сусрета.

На питање како је дошло до сусрета са Руговом, како је он отишао у Италију у сред бомбардовања, и шта се након тога дешавало, бивши председник Србије рекао је да Ругова "није одмах по одласку говорио да је био на то присиљен, него касније, али то ипак не мења суштину".

"Он је заправо молио да оде, јер је његова партија почела да се осипа, изгубио је контакт са најважнијим људима. Причу касније јесте изменио као први сведок против Милошевића, али у Хагу су разни људи причали разне ствари", каже Милутиновић.

О улози у Дејтонском споразуму наводи да је то "ипак за дугачку причу, да је идеја била развијана од марта 1995. године, када је говорио да је најбоље да се направи нешто попут конференције у Кемп Дејвиду, где ће се актери скупити и нешто потписати".

"Ја сам са неким својим пријатељима Американцима у Атини разговарао о Босни, и говорио да је најбоље решење таква конференција, јер су сви претходни планови пропадали. Направили смо текст основних принципа где смо рекли да постоје два ентитета, три конститутивна народа, дали неке основне смернице о федерацији и ентитетима и то смо сместили на неку страницу и по".

"Касније је тек Бил Ричардсон, конгресмен, био у Београду, разговарао са Милошевићем и тај папир се угојио на више страница, па је онда дошао Холбрук и тај папир је постао књига. А Савет за имплементацију мира највише тога је променио", каже Милутиновић.

Улога у Дејтону логистичка

На питање јесу ли разговори о преговорима у Дејтону "били мучни" и убеђивачки, каже да није био непосредни актер тога, да је његова улога више била логистичка, него суштинска, али да јесте вршио притисак на руководство на Палама да га прихвати.

О томе да је Дејтон дошао на крају првог Клинтоновог мандата, када му је требао велики међународни успех, Милутиновић је рекао да Дејтонски споразум јесте апецифичан јер има елементе који су иновација у међународној пракси, да је био политички потребан свима који су патили.

"То се морало завршити, и постојала је сагласност о потреби затварања те босанске трагедије и у том смислу су сви били сагласни, па није само проблем мандата. У политици треба бити прагматичан и ценити шта друга страна мисли, ако нема заједничких инетреса, неуспех је увек загарантован".

О тврдњама Радована Караџића да му је Ричард Холбрук обећао да неће ићи у Хаг, када је у јулу 1996. саопштио да се повлачи са места лидера СДС-а, и са политичке сцене, некадашњи председник Србије навео је да не зна да ли је Караџићу било шта обећано, да је том приликом потписано да је то само његова изјав, и ништа више од тога.

"Није ту проблем сећања, него само објашњење да он напушта своје функције у Босни, али у писменом делу нема тога, стварно не знам", каже Милутиновић.

"И Србија и свет"

О председничким изборима 1997. године када је победио Шешеља, и томе да је део опозиције често говорио да је добио неуобичајено пуно гласова Албанаца, чак и у Дреници, каже да ипак треба гледати званичне резултате, да је највише гласова ипак добио у Србији, као и Војислав Шешељ.

Слоган на тим изборима гласио је "И Србија и свет", чега се и данас држе све значајније странке на политичкој сцени Србије. Милутиновић каже да га је смислио сам, да је сматрао да једно без другог не може, "да Србија не може бити изоловано острво, и да укупан политички и људски развој мора бити тако конституисан, и интернационално и национално".

О тадашњим предизборним обећањима, на пример да ће Србија стићи дански стандард, одговорио је да он то није рекао и да би волео да види инсерт тога, јер се таквим поређењима никада није бавио.

Што се тиче разних анализа и текстова у којима се говори о "притајеној нетрпељивости" између њега и Милошевића, Милутиновић је рекао да трачева има, али је суштина да у сваком послу има и неслагања, али да је то далеко од неповерења. "У питању су другачије процене, различитост васпитања и порекла, па бих више на то ставио акценат".

Петооктобарска драма

Након Милошевићевог изборног пораза септембра 2000. године, и драматичних разговора током којих га је убеђивао да призна пораз, Милутиновић каже да је општи захтев био да се призна победа, али да је било изузетака, јер су неки сматрали да треба ићи у други круг.

"Челници ДОС-а тражили су подршку да не дође до најгорег, ја сам то и обећао, тако да је то била драматична епизода која се добро завршила", каже Милутиновић.

Милутиновић је навео да је суштина тог односа била саветодавна, јер је он много тога у политици прошао.

То је заправо значило да и "не почиње свет од неке нове власти, да државни континуитет ипак мора постојати".

Разговарао сам са Лабусом, он није имао посебне захтеве, њихова процена је била да нису у могућности да контролишу ситуацију. У том смилу су тражили помоћ, и ја сам то и обећао", каже бивши председник Србије.

Нема више политичких амбиција

На питање зашто није преузео кормило странке после 5. октобра, како је тада изгледало, Милутиновић је одговорио да није имао такву жељу, нити амбиција да буде партијски лидер, да је то пре свега тражило познавање чланства и људи, а да је ипак шест година, у најдраматичнијем периоду, био у Грчкој.

"Помагао јесам за време ембарга, али то је јако далеко од дешавања у унутрашњој политици да бих могао меродавно да судим и да процењујем".

О статусу у партији, бивши председник Србије рекао је да је било појединачних покушаја да се искључи из СПС-а, али да ти покушаји нису успели.

На питање да ли се каје "што се упустио у изборну трку 1997. године када је постојао велики притисак и спољне и унутрашње јавности", Милутиновић је рекао да остаје на позицији "шта би било кад би било".

"У политици никад није доста кајања, тада је притисак био сувише снажан и у згуснутом времену. Знао сам које то последице може имати у једном суженом смислу, у ширем нисам. Подлегао сам том притиску, али није било избора, на тако нешто није се могло другачије одговорити".

О могућем будућем ангажовању у политици, Милутиновић је рекао да више нема никаквих политичких амбиција, да је у томе достигао врх.