Непозната судбина киднапованих на КиМ, породице трагају за истином 24 године

Четворица Албанаца, припадника ОВК, 2. августа 1999. године упали су у кућу Миленковића, убили Момчила, киднаповали његовог млађег сина Светомира, а ћерку Јоргованку су малтретирали и силовали, у присуству њене осмогодишње ћерке.

Из куће су однели новац, злато и друге драгоцености. За убиство Момчила Миленковића на шест година осуђен је њихов комшија Бурим Дибрани, који је тада имао 18 година.

"Био је у затвору па је пуштен на слободу, није му доказан злочин. Добио је друго, лажно име па је пребегао у Француску. У Паризу је ухапшен, враћен је назад, суђење је почело 2005. године. Осуђен је на шест година, одлежао је три године, пуштен је на слободу, наводно није знао шта је радио“, испричао је Будимир Миленковић, син задављеног Момчила и брат несталог Светомира.

Сестра Јоргованка, која је преживела мучење, изгубила је вид, и пре неколико година је преминула, а брата Светомира никада нису пронашли.

Јаворка Миленковић из села Мекиш код Дољевца каже да су били на суду.

"О мом брату не знам ни где је, ни где се налази. На Драгоданском брду у Приштини је око 500 плочица НН лица, који су сахрањени“, рекао је Будимир Миленковић.

Гордана Ристић из Косова Поља и даље тражи свога сина Давора, који је нестао 22. јуна 1999. године, на путу између Косова Поља и Приштине.

Надајући се да ће опет видети сина, дала је 8.000 тадашњих марака Албанцу који је обећао да ће јој вратити Давора, али пошто је узео новац, никада се више није појавио.

"Чули смо да су њих возили на брод, прво су их чували. Младе нису малтретирали да би сачували органе за вађење. Водили су их на брод, на брод их је хеликоптер довозио, док су њима на живо секли органе. Кад смо то чули, верујте, убиствено је, не знамо шта да радимо, макар кад би нам кости дали да знам да сам га сахранила“, каже Гордана Ристић, мајка несталог Давора Ристића.

Тражила је помоћ од Кфора, Унмика, Међународног црвеног крста, али узалуд. Давор се никада није вратио кући.

Гордана је изгубила и девера Милутина Ристића, који је заклан у Словињу. Зато је годинама активна при Удружењу киднапованих и несталих. Али рад је отежан од када Удружење нема канцеларију, па је њена малена соба уједно и канцеларија.