Треба ли Србија да врати гарантоване цене стратешких пољопривредних производа

Према рачуници Задружног савеза Војводине, за производњу килограма пшенице ове године била су потребна 26,04 динара уз принос од шест тона по хектару. То је значајно више од двадесетак динара који се тренутно нуде у откупу хлебног зрна. Због тога из те институције стиже предлог да се за пшеницу уведе гарантована цена.

“Гарантована цена је најнижа цена која покрива трошкове производње за просечан принос, а која може бити плаћена произвођачу одређених пољопривредних производа у условима тржишних поремећаја који доводе до тога да је тржишна цена нижа од цене коштања производње”, објашњава Јелена Несторов Бизоњ, председница Задружног савеза Војводине.

Гарантована цена би, објашњава, помогла произвођачима да опстану на тржишту.

“Реализацију исплате гарантоване цене би требало да обезбеди држава преко својих институција, кроз интервенције које би омогућиле да се произвођачима надокнади разлика између тржишне и гарантоване цене, а која је једнака цени коштања производње”, додаје она.

Заштитна цена за пшеницу, али и друге стратешке пољопривредне производе

Без сагласности Владе, а на предлог ресорног министарства, ова мера не може да заживи. Осим за пшеницу, заштитну цену би требало, каже Несторов Бизоњ, увести и за друге стратешке пољопривредне производе.

“Листу производа за које се утврђује заштитна цена би, такође, требало усвојити, и одређивати заштитну цену у случају када тржишна цене не покрива трошкове производње за исте производе”, наводи председница Задружног савеза.

Постојање ове цене, каже, јесте пракса и у другим државама у делатности пољопривреде, као гране на коју осим редовних тржишних кретања, веома јак утицај имају временски услови.

“На почетку примене заједничке пољопривредне политике ЕУ ово је била једна од предвиђених мера економске политике у пољопривреди. Индија, Бразил и друге државе, које су велики произвођачи пољопривредних производа, такође су користиле ову меру”, прецизира Несторов Бизоњ и додаје да је увођење гарантоване цене потребно у посебним случајевима.

“Када је у дужем периоду, услед временских услова или тржишних поремећаја, угрожен економски положај произвођача на начин да продајом производа по тржишним условима не успева да покрије трошкове производње”, каже она.

Гарантована цена штити мале и средње произвођаче

Ова мера би највише користила малим и средњим газдинствима која су последњих година кумулирала губитке због високих трошкова производње и ниских откупних цена.

“Обезбеђивање њиховог опстанка у тржишној производњи није од значаја само за пољопривреднике већ и за потрошаче и државу у целини. Ова мера би захтевала додатно издвајање из буџета, са једне стране, али би са друге стране очувала домаће произвођаче на тржишту и обезбедила националну прехрамбену сигурност, што је императив за сваку државу”, објашњава.

Агроекономски аналитичар Милан Простран подсећа да је некадашња Југославија, од средине прошлог века, имала заштитне цене за 20-ак производа. Свака од република одлучивала је који су за њу стратешки производи, па се за њих одређивала гарантована цена. У Србији су то били пшеница, кукуруз, шећерна репа, сунцокрет, соја, млеко, јунеће и свињско месо.

“Последња заштитна цена је била за пшеницу и она је укинута 2001. године када је министар пољопривреде био Драган Веселинов. Тада смо ушли у неолиберални капитализам. Питање гарантованих, заштитних цена које се данас траже није уведено у систем”, објашњава Простран.

Са ценама се не треба играти тек тако

Уколико би Србија и хтела поново да уведе гарантоване цене, питање је, каже, како би се на то гледало у Бриселу.

“Нисам противник тога да се иде на утврђивање заштитних цена, али, као што сам рекао, то не допушта садашњи закон о ценама и питање је како би се то тумачило у ЕУ. Игра са ценама заслужује озбиљну пажњу. Држава може да на тржишну цену утврди премију. То неће замерити ЕУ, јер се и они тако понашају према својим фармерима, поготово од избијања руско-украјинског сукоба”, наводи агроекеномски аналитичар.

Паритети некадашњих заштићених цена

До пре четврт века када је постојала у нашој земљи заштитна цена за све стратешке производе прерачунавала се из цене пшенице. Тако је сунцокрет био 2,5 пута скупљи од пшенице, соја 2,7 пута, док је свињско месо вредело 6,5 пута више од пшенице. Јунеће месо је било најскупље. Уколико се држава одлучи за увођење гарантоване цене, то ће за њу бити велика обавеза.

“Када пропишете заштитну цену, ако се догоди да на тржишту цена падне испод заштитне, тада је држава у обавези да производе купује најмање по заштитној цени. Нема смисла да се пропише заштитна цена, а да држава не стоји иза тога. За утврђивање гарантоване цене мора да се уради методологија, шта су стандардни елементи цене коштања, па да се то верификује“, истиче Простран.

Гарантована цена може бити дестимулативна

Супротно мишљењу да је потребно увести гарантовану цену, проф. др Зоран Рајић, шеф Катедре за менаџмент у агробизнису на Пољопривредном факултету у Београду, сматра да се на некадашњу аграрну политику не треба враћати.

“Ја сам изричито против тога, јер је гарантована цена дестимулативна. Ви треба да се усредсредите на производњу, а не на оно што ће вам неко дати. Стално спомињем да је субвенција помоћ, а није основ за остваривање профита. То треба да се схвати. Она омогућава да се преброди криза, да се та средства уложе негде”, каже професор Рајић.

Произвођачи морају да подигну продуктивност

Према његовом мишљењу, и држава и произвођачи би пре требало да се позабаве повећањем домаће продуктивности, него враћањем гарантованих цена.

“Наши приноси су неколико пута нижи од оних који се у свету постижу. Наша цена коштања је далеко изнад оне коју би купци прихватили, а да не говоримо о продајној цени. Ми стално имамо захтеве да нам држава нешто да. Прво је било 100 евра, сад је 300, а нико не пита да ли смо ми све учинили да умањимо штету која може доћи од суше или неких других климатских промена”, објашњава Рајић и додаје да би требало уводити новине у производњу.

“Не прати се нови сортимент, не прате се нове технологије и резултат тога је производња која је све скупља и све неконкурентнија. Наш увоз брже расте од извоза. И сваке године нам нека производња испада и постајемо зависници од увоза”, указује професор.

Појачати контролу буџетских давања

У Србији, сматра, недостаје квалитетна анализа досадашњих давања из аграрног буџета.

“Када би се урадила права анализа, а ми то, нажалост, одавно не радимо, видело би се какви су стварни ефекти мера аграрне политике. Многи би се тада изненадили, негативно. Држава је дала доста тога, мере су свеобухватне, а оно што би требало урадити јесте појачати контролу трошења подстицаја”, каже професор.

Подсетимо, да би помогла пољопривредницима, држава је ове године донела одлуку о откупу дела пшенице за робне резерве по цени од 23 динара.

Ни у Министарству пољопривреде, нити у Министарству трговине нисмо успели да сазнамо да ли се уопште разматра иницијатива о поновном увођењу гарантованих цена за стратешке пољопривредне производе и како би се она евентуално спроводила.